Daleko od toga da je bio dobro, ali osmeh mu nije silazio s lica. Svi su ga znali kao vedrog, dobrodušnog, toplog čoveka, uvek spremnog da svima pomogne. Nije imao mnogo vremena, nismo ga često delili, ali kad bi se to desilo, uvek me isto zbunjivalo. Ko god bi ga sreo i pitao kako je, dobijao je isti odgovor: „Dobro!“ Pa ga zapitah konačno: “Tata, kako možeš svima reći da si dobro, kad nisi?“
Pogledao me kao mudrac, duboko: “ Ako me prijatelj pita kako sam, pa mu kažem da nisam dobro, zabrinuće se, zato sam dobro. Ako me neprijatelj pita, obradovaće se ako mu kažem da nisam  dobro, dakle, dobro sam. A ako me neko formalno pita, tek da pita, odgovor mu nije ni važan, i opet sam dobro.“
Kad  sam ga molila da dođe u bolnicu, na ispitivanje, lečenje, odgovorio mi je „Rat je odneo mladost, ljudi su uzeli ostalo, ne treba, nije važno...“
I kad je jedne večeri  pre mnogo vremena, sa nepunih 50 godina, otputovao zauvek tamo gde više nema razočarenja ni boli, mnogi su bili iznenađeni - kako, kad je uvek bio dobro??