Bio je novi momak u gradu. Zgodan, visok, lepo građen, sjajan plesač. Nije da nisam "bacila oko" na njega, ali nekako se spontano naše druženje pretvorilo u drugarsko, i tu se zadržalo. Primećivala sam da ga mnoge devojke jure i signalizirala mu to, on se pravio da ne primećuje.
"Joško, pa što se praviš lud, vidiš kolike te simpatišu?"
"Nema veze. Tražim ono nešto"
"A šta ti je to, ono nešto?"
"Ne znam, ali kad budem našao, znaću".
I prođe neko vreme, u kome je bio plesni kralj, ali ni sa jednom devojkom nije viđen. I videh ga jednog dana u šetnji rukom pod ruku sa najskromnijom devojkom u gradu, koju niko na igrankama nije primećivao, niko molio za ples. U njegovim očima videla sam da je našao "ono nešto". I dan danas su u srećnom braku, i dalje šetaju ruku pod ruku, i dalje se svi pitaju šta je to našao kod nje, što niko drugi nije primetio...
