Zadnje si mi rekao: “Rat je odneo  mladost, ljudi

su uzeli ostalo, ne  treba, nije važno!”. Tada sam

te  nagovarala na lečenje. Nisam ni znala koliko

 ti je teško, ali ti si dobro znao. Na današnji dan,

 pre 34 godine, ugasio si se, tiho i dostojanstveno,

kao što si i živeo tokom svojih prekratkih 50 godina.

   Nisi se nikada žalio. Kada te pitah zašto svima

kažeš da si dobro, a nisi, mudro bi mi kazao:

“Ako me prijatelj pita, ražalostiće se ako nisam dobro,

dakle, dobro sam. Ako me neprijatelj pita, radovaće

 se ako nisam dobro, dakle, dobro sam. Ako me neko

formalno pita, odgovor nije ni važan, pa sam opet dobro.”

   Zato sam i ja uvek dobro. Kad  treba jauknuti,

 stegnem zube. Kad je teško, smeškam se. Kada

 tugujem, plešem. Kroz moje osmehe ti se osmehuješ,

kroz moje oči gledaš lepote sveta. Kroz mene živiš

 i dalje, i živećeš dok je mene, dragi tata!

  A sada idem na dežurstvo. Možda po ko zna koji put

 spasim nečiji život, kad nisam mogla tvoj…