Zadnje si mi rekao: “Rat je odneo mladost, ljudi
su uzeli ostalo, ne treba, nije važno!”. Tada sam
te nagovarala na lečenje. Nisam ni znala koliko
ti je teško, ali ti si dobro znao. Na današnji dan,
pre 34 godine, ugasio si se, tiho i dostojanstveno,
kao što si i živeo tokom svojih prekratkih 50 godina.
Nisi se nikada žalio. Kada te pitah zašto svima
kažeš da si dobro, a nisi, mudro bi mi kazao:
“Ako me prijatelj pita, ražalostiće se ako nisam dobro,
dakle, dobro sam. Ako me neprijatelj pita, radovaće
se ako nisam dobro, dakle, dobro sam. Ako me neko
formalno pita, odgovor nije ni važan, pa sam opet dobro.”
Zato sam i ja uvek dobro. Kad treba jauknuti,
stegnem zube. Kad je teško, smeškam se. Kada
tugujem, plešem. Kroz moje osmehe ti se osmehuješ,
kroz moje oči gledaš lepote sveta. Kroz mene živiš
i dalje, i živećeš dok je mene, dragi tata!
A sada idem na dežurstvo. Možda po ko zna koji put
spasim nečiji život, kad nisam mogla tvoj…
