Kad sam  svojevremeno zacrtala kakvu decu želim, tražila sam: da budu zdrava, pametna i šarmantna. Sve će drugo postići ako ovo troje imaju. Nisam lako došla do njih, o, ne, sasvim suprotno tome. Ali izborila sam se sa svim NE u medicini i pobedila.
Prvi je šarmantna pametnica, Bog nek mu i nadalje zdravlje da. Mlađi je osmeh od uva do uva, a klikeraš kakvih je malo. Uvek bi kao dete “minirao” autoritete, a ispadao najbolji, i njegovi su nastavnici shvatali, pa čak i mene podučavali: ”Čini Vam se da on ne prati, ali on sve upija, i najbolji je!”  
Naravno, kao mlađi teže se izborio za svoje mesto u porodici. Tata bi mu počesto znao reći:” Mali, nemaš ti pojma!” na što bi se meni kosa dizala na glavi (i kvarila mi frizuru). A njemu bih pripretila: ”Pametan si isuviše, neću ti dozvoliti da zbog lenjosti postigneš manje u životu nego što možeš!”
I dođe vreme kad su poželeli da porede svoju pamet. Stariji uđe u Mensu lako. Mlađi sačeka svoj red, ode, i kasnije stiže papir: IQ preko 156, naši testovi to ne mogu izmeriti, spada u do 1% najinteligentnijih  u populaciji. Jedva sam dočekala da tati pokažem papir: ” Čik mu sada kaži - mali, nemaš ti pojma!”
Mensa