Oduvek sam lako nalazila deteline sa četiri lista. Bar po jednu nosim u svim dokumentima i carinici se uvek nasmeju kad je vide u pasošu, poneko se iznervira kad vadi iz futrole pasoš, pa ispadne detelina, i valja je vratiti... Kad bi se pripremala važna zgoda, zacrtala bih detelinu koja će toj zgodi doneti sreću, i potražila bih je. Ako je nađem, što se uglavnom događalo, događaj bi lepo protekao. Ako je ipak ne nađem, nije išlo glatko. Tako sam nalaženje ili nenalaženje srećne deteline shvatala kao znak. Talenat nalaženja detelina s 4 lista prenela sam na sinove, pa me stariji lako nadigravao, kad ja nađem pet, on će deset! Jednom mu se otac na Kalemegdanu požalio da nikad nije našao srećnu detelinu, na što se dečak brzo izgubio, i nakon nekoliko minuta pozvao: „Dođi i uberi je sam!“ Otac je ubrao pokazanu detelinu, a oko nje smo našli ravno 42 za deset minuta! Polje sreće! Kad je kuma slavila 58. rođendan, napravio joj je čestitku od srećnih detelina, 50 sa četiri lista i osam sa po pet listića! Baš me zanima da li je iko drugi dobio takvu čestitku!
Požali mi se tako dragi da nikad nije našao detelinu sa četiri lista. Tvrdio je da takvih oko njegove kuće nema. „Nema?“ upitah i iziđoh na terasu. Sa šest metara udaljenosti spazila sam četverolist.
„Ja ne vidim ni ogradu. Kako si ti videla detelinu?“ reče mi on, ne verujući.
„Eno je 20 cm desno od maslačka!“ odgovorila sam, sišla u baštu i 20 cm desno od maslačka ubrala viđenu detelinu. Potražih naokolo, i još sam tri našla. Svima je pričao o tom neobičnom nalaženju. Podučila sam ga, ako zaista želiš da je nađeš, ako joj nameniš određenu želju, zadatak, naći ćeš je. „Ja hoću da nađem dve!“reče mi kasnije, usred novog polja detelina.
„Zamislio si želju? Potraži je!“ rekoh. Prvo sam ugledala jednu na tom polju i dala mu da je ubere. Malo dalje sam je našao dve, jednu pored druge!
„Ko sreću traži, sreću nađe!“ zaključio je.
