I tako sam krenula na doček, odlučna da mi godina bude kao njen početak.
Dosta mi je izneverenih nadanja i razočarenja. Sa mnom drugarica koja 30 godina nije nigde izašla na doček. Okolnosti životne bile su takve da nije mogla, a želela je. Kad sam je pozvala za ovaj doček, prihvatila je odmah. Organizovala sam sve, trebala je samo obući se i krenuti. Na kraju je bila oduševljena.
Odlučila sam da ove godine nikome neću poslati SMS prva, pa ću realno videti ko će me se setiti. Prva je čestitka stigla još u taksiju, od cenjenog blogera i njegove drage. Dobar znak, što zračak njihove ljubavi šalje meni. Sledeća je bila od moje blogerke, s kojom se razumem bez mnogo reči, na prvu loptu. Sledile su još neke do ponoći, među njima od prijateljice sa dragim.
Prve nakon ponoći sam uvek jako cenila, jer zahtevaju trud da se pošalju. Godinama su dve dame uspevale biti prve, jedna pozivom, druga sa SMS tačno u ponoć. Zahvalne pacijentkinje. Nisu se javile. No u novoj prva je bila od nekoga kome ne mogu oprostiti grubost reči. Zato nisam prihvatila ni najlepše reči. Zatim je stigla čestitka od nekog koga nisam htela pozvati na doček, iako se samopozivao. Bajagi, javljao se iz Barselone i baš čekao posle ponoći da se iz rominga javi meni. Pogledaću gde ima neka birtija „Barselona“ :). Nastavile su se od prijatelja, familije. Dok nisam legla i isključila mobilni…
Kako ste vi prošli sa čestitanjima?