"Ništa na svetu ne donosi toliku sreću kao sanjarenje."
(Ogist Roden, francuski skulptor,1840–1917.)
Parama možeš da kupiš kuću, ali ne i dom.
Možeš da kupiš postelju, ali ne i san.
Možeš da kupiš sat, ali ne i vreme.
Možeš da kupiš knjigu, ali ne i znanje.
Možeš da kupiš položaj, ali ne i poštovanje.
Možeš da platiš lekara, ali ne i da kupiš zdravlje.
Možeš da kupiš život, ali ne i dušu.
Možeš da kupiš seks, ali ne i ljubav.
Milojka je rodila crvenokoso dete, a i ona i muž su crni. Zabrinuto je otišla kod ginekologa i pitala ga: "Kako je to moguće?" "Imate li crvenokosog rođaka?" "Nemam." "Imali ste često odnose?" "Pa ... tako ... jednom godišnje....." "Aha...onda vam je to od rđe...."
Dolazi poštar na vrata Pericinog stana I zvoni. Izlazi Perica, pod miškom mu Playboy, u levoj ruci flaša viskija, a u ustima cigara. Pita ga poštar: "Je li mali, jesu li ti roditelji kod kuće? "A šta ti misliš???
Tri nepisana pravila: 1 2 3
Zašto nema seksa kod državnih službenika??? - Sve je rodbina.
Po želji Nastasje, podelila bih s vama recept mladenačke torte koju ste već videli. Ko je raspoložen da mesi? Niko? Ajde, uzima se kao opravdano do prve zgode kad će vam zatrebati ukusna svečana torta.
Mladenačka torta
Prva kora: Umutiti 4 belanca sa 130 g šećera, dodati 150 g mlevenog oljuštenog badema, dve ravne kašike brašna, umutiti i sipati u podmazan i pobrašnjen okrugli pleh. Peći na 200 stepeni 12-15 minuta. Druga kora: Napraviti glilijaš: istopiti 130 g šećera do zlatnožute boje, dodati 150 g mrvljenih oraha, pa pomešati i izručiti na navlažen tanjir. Ohladiti. Onda samliti grilijaš. Umutiti 4 belanca sa 1 kašikom šećera, dodati grilijaš, 2 ravne kašike brašna i peći u namazanom i pobrašnjenom okruglom kalupu 12-15 minuta. Treća kora: Umutiti 4 belanca sa 130 g šećera, dodati 150 g mlevenog pečenog lešnika, dve ravne kašike brašna, umutiti i sipati u podmazan i pobrašnjen okrugli pleh. Peći na 200 stepeni 12-15 minuta.
Fil: Umutiti 12 žumanaca sa 8 ravnih kašika šećera i 2 vanilin šećera i kuvati na pari dok se ne zgusne. Ohladiti, dodati umućeno 250 g maslaca i filovati prvu, pa drugu, pa treću koru i namazati tortu i okolo. Celu premazati sa dva umućena šlaga. Ukrasiti mladenačkim ukrasima. Jesti uz najlepši osmeh na licu!
Ako se neko pitao šta je bilo s onom tortom juče, sledi odgovor. Oni koji su zaradili sladoled u jučerašnjem pogađanju, dobiće ga pri prvom susretu. Dižem čašu u zdravlje srećnih lepih mladih ljudi!
Imaš dva izbora u životu: možeš ostati neudata i osećati se jadno ili se udati i poželeti da si mrtva.
Na nekom koktelu jedna žena reče drugoj: "Pa ti nosiš burmu na pogrešnom prstu?" "Da, jer sam se udala za pogrešnog čoveka."
Neka žena uplati oglas u novinama: "Tražim muža". Sledećeg dana stigne joj stotinjak pisama. U svima je pisalo: "Možeš dobiti moga"
Kad ti neka druga žena otme muža, nema bolje osvete nego da joj ga prepustiš.
Život žene je nepotpun dok se ne uda. Posle toga je dokrajčen.
Klinac pita oca: "Koliko košta ženidba?" Otac: "Ne znam, sine. Još i sad plaćam."
Sin pita oca: "Je li istina da u nekim delovima Afrike muškarac ne upozna ženu sve dok je ne oženi?" Otac: "Tako ti je, sine moj, u svim zemljama."
Neka je žena govorila: "Nisam znala za pravu sreću sve dok se nisam udala, a tada je bilo prekasno."
Brak je trijumf mašte i inteligencije. Ako hoćeš da ti suprug pažljivo sluša svaku reč koju kažeš, pričaj u snu.
Muž govori prijatelju: "Moja je žena anđeo!" Drugi: "Blago tebi, moja je još živa."
Žene neće nikad biti ravnopravne s muškarcima sve dok ne iziđu na ulicu ćelave i s pivskom trbušinom, a da su pritom i dalje uverene da se dopadaju suprotnom polu.
Ljubav je kao šah - uvijek te zaj... neki konj dok osvajaš kralja!!!
Mislim da je Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, najlepše definisala ljubav i odsustvo ljubavi. Vredi se zamisliti nad njenim viđenjima.
Voleti, znači videti čoveka onakvog kako ga je zamislio Bog, a roditelji ga nisu stvorili takvog. Ne voleti, znači videti čoveka onakvog kakvim su ga stvorili roditelji. Prestati voleti, znači videti sto, stolicu - umesto njega. (Marina Cvetajeva)
"Je li istina da si dobio sina?" "Da, i presrećan sam." "A supruga?" "Ona još ništa ne zna."
Pre časa veronauke sin ispituje oca: " Tata, kako se zvala Adamova tašta?" Otac: "Pa Adam nije imao taštu. On je živeo u raju, sine moj."
Posle mesec dana zabavljanja, kaže devojka svom dečku: "Pa, dragi, mislim da je vreme da me predstaviš svojoj porodici." Na to će on: "Neće moći. Žena mi je na poslu, a deca su u školi."
Ulazi tip u autobus i pita vozača: "Plaća li se za cveće?" "Ne plaća" reče vozač, a tip se okrene i kaže: " Ružo, ulazi!"
Ovo je priča o jednom čoveku koga bih nazvala Tragačem. Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovek čiji život predstavlja traganje. Tako jednog dana jedan Tragač oseti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put. Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo pre nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog prolećnog cveća. Sa svih strana brežuljak beše ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe. Iznenada oseti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između belog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji. Pusti da mu pogled kao leptir preleće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom belom kamenu: Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana. Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita: Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice. Tad se Tragač oseti jako uznemireno. To predivno mesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmernom tugom, sede na travu i zaplaka. Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, videvši nepoznatog čoveka krenu prema njemu. Neko vreme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog. " Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovde dešava? Zašto ima toliko mrtve dece zakopane na ovom mestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i nateralo ga da napravi dečije groblje?!" Starac mu odgovori: " Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: levo, to šta ga je obradovalo i desno, vreme trajanja te radosti. Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dve? Tri i po?… Zapiši. Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i ? Dva dana? Jednu sedmicu?… Trudnoća i rađanje prvog deteta? Ženidbe prijateljá? Putovanje iz snova? Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje? Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak. Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što verujemo da je to jedino istinski proživljeno vreme..."
Priča je s neta, poučna. Saberite svoje životne radosti! To je jedino istinski proživljeno vreme!
Slobodno detinjstvo kakvo se samo poželeti može današnjoj deci. Siromašno, ali nesputano, u predelima izuzetne lepote Mladost u najlepšem malom gradu na Jadranu Jesam li volela? Jesam. Znači, živela sam. Jesam li plesala? Jesam, i još u tome uživam. Pišem li? Pišem. Podigla decu? Podigla. Putovala? O, da, sa zadovoljstvom
Upoznala značajne ljude? Da, one koji zaista vrede.
Imala muke? Probleme? Mnogo. A ko je bez toga? Kad ti ne cvetaju ruže, stegni srce, zastani, pa samo napred! Gde sebe nalazim? U plesu, u druženjima, a najviše u...pogodite! I jednoga dana, sačekaće me vrata istine... (photos by sanjarenja56)
Jedino jezero koje se može porediti s morem, a koje videh, jeste Ohridsko jezero. Kao more, samo što nije slano. Čuva ga stari grad Ohrid sa uskim ulicama koje podsećaju na dalmatinske Na jezeru se šepure labudovi, svesni svoje lepote A zalazak sunca na Ohridu je poseban doživljaj...romantičan, idealan za gledanje udvoje.
Svi ponekad razmišljamo o starosti. Čini mi se da je to često baš ovako: Ili, prikazano posudama za tečnost, poslednja u nizu. Ma, uživajte dok možete!
Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk zapita dedu: "Deda, koliko ti imaš godina?" Deda odgovori: " Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta. Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu jos izumeli klima-uređaje, mašine za pranje i sušenje rublja (rublje su jednostavno prali i vešali ga da se suši na svežem vazduhu). Čovek nije bio na Mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama. Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. O lezbijkama nismo uopšte čuli. Muškarci nisu nosili minđuše. Rođen sam pre računara, paralelnih studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće. Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice. Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da joj ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli su da joj kupe i donesu kartu. Muškarci su išli rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, one su se prve propuštale u lift i iz njega, muškarci su im uvek primicali stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne ustanu ako su sedeli. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, makar samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili bilo koja druga vrata i ženama pomagali da skinu kaput. Naš život je bio određen s 10 zapovesti, trezvenim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu i ispunjavao se plodnim životom s bližnjima. Naučili su nas da razlikujemo dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice. Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi. Ozbiljna veza je značila da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama. Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima. Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare. Notebook je bila sveska. Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati nisu imali svetlećih pokazivača. Kada već govorimo o aparatima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio -budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo.. Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati bar 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo. Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan , to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea , Taiwan ili Thailand , a pogotovo Made in China nije ni bilo. Nismo čuli za Pizza - hut ili McDonald's niti za instant kafu, veštačke zaslađivače. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi. Novi automobil je koštao 1.000 $, ali ko je imao toliki novac? U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili. Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena želi muža da bi imala dete.. Sada mi reci koliko ti misliš da sam star? - E, deda.. Više od 200 godina!? - odgovori unuk. - Ne, dragi moj, samo pedeset!
Uvek je bila drugačija. Kad je došla u makarsku osnovnu školu, 8. razred, sa frizuricom kao paž i morskiplavim očima, svet se zaustavio, svi su hteli da joj budu blizu. Obeležila je kasnije mnoga događanja u Makarskoj svojoj posebnom umetničkom vizijom. Nakon mnogih godina i na savremenoj komunikaciji, na blogu, ostvarila je zavidne domete. Mnoge je uvela u svet bloga, između ostalih i mene. I kao zvezda padalica, nestala kad je još mnogo mogla da leti, da sanja, da ostvaruje snove. Danas se sećam moje učiteljice bloga, moje školske drugarice, moje drage Zlate. Gde ću lepše nastaviti snove ako ne na njenom pačvork jastuku, "More"? Kamene primorske kuće ostavila mi je na drvetu, da me sećaju na stari kraj A njen životni partner Nikola, koji nije dugo izdržao bez nje, naslikao je Makarsku koja izranja iz mora. Kako neke stvari, detalji, mogu svakim pogledom na njih da čuvaju sećanja na drage ljude! A oni traju dok ima onih koji ih se sećaju!
Pre nekoliko noći meteorska kiša, Perseide, izazvala je poplavu želja...svako je hteo da vidi bar jednu zvezdu padalicu i zaželi želju. A njih gore, daleko iznad nas, ima mnooooogo. Naravno, ove fotografije nisu moje, samo su interesovanja moja. Uvek me je oduševljavala astronomija, a ove lepe magline izazivale moju radoznalost.
