Oženio se  dosta rano, devojkom koja mu je srećom ispunjavala svaki trenutak proveden s njom. U braku su se poštovali i  razumeli, a kruna bejahu dva sina.  Poživeše solidan broj godina u srećnoj zajednici, sve do njene bolesti. Negovao je i trudio se da joj učini bolne godine  lakšim i dostojanstvenim. Kad se preselila u rajsko naselje, sve se srušilo,  ni za šta nije mario, zapustio se, ličio na ruinu od čoveka. Potraja to mesecima, dok ga sin nije opomenuo: "Tata, nađi ženu ili ćeš propasti! Ti ne umeš živeti sam."
Decu treba slušati. I poče on da posmatra dame u svome mestu, koje većinom nije ranije ni primećivao, iako su mu bezbrojne dolazile u ordinaciju. U startu je zacrtao dva uslova: mora da je već bila u braku, da bi shvatila njegov drugi brak, i mora da ima dece (da bi prihvatila njegovu), i to  ćerke, jer će ćerke dozvoliti majci drugu šansu, a sinovi neće. Napravi on spisak od osam potencijalnih kandidatkinja koje su ispunjavale te uslove, i kroz neko vreme uspe da  popriča sa svima. Ni na jednu ne zaigra mu srce. I tada mu slučajno dođe deveta. Nju je jedinu i ranije primećivao, bejaše "njegov tip",  ali mu nije padala na pamet  u ličnom kontekstu, jer je bila udata. Čuo je da  ima dve ćerke, ali nije znao da ju je u raspadu zemlje muž napustio. Ona uđe, a njemu se noge odsekoše. Srce iz grudi hoće da iskoči. Svi razumni planovi potonuše, želeo je samo da ostane u njenoj blizini što duže. Sve je uradio da je ponovo vidi,  više puta službeno, dok se nisu potrošili svi službeni razlozi. Kad više nije imao kud, reče joj da treba nešto važno  privatno da joj kaže i pozva je na večeru. Odvede je u drugo mesto, na miru da popričaju, i iznenadi se da je i ona njega primetila, da joj je bilo jednako prijatno u njegovom društvu kao njemu u njenom. Ni jedno ni drugo nije verovalo da može ponovo voleti, pa ih je zbunjivalo što im se baš to dešava.  Nije dugo potrajalo, on je zaprosi.  Sada su u srećnom braku. Ko kaže da nema druge šanse?