Dugo se već blogerski znaju, dve godine, a ustvari se ne znaju. Dve godine se dopisuju, SMS, tu i tamo mejlovima, čuju se povremeno, ne predstavljaju se, ona mu zna glas, on zna njen. Nisu  virtuelni ljubavnici, on ima srećan brak, ona je sama. Mlađi je od nje, ali ima bogato životno iskustvo i neku veličanstvenu mudrost kojom matira sve pogrešne misli. Ona voli da priča s njim, on voli da je povremeno čuje. Kad je tužna i kad oseti da se slomila, pošalje joj pesmu, neku koja će je podići, razvedriti, kao "Da te mogu pismom zvati". I suze joj presahnu, osmehne se, i oseća se jačom. Kad se udalji od svojih korena, on je podseti da negde na stenama svog detinjstva pronađe onu dugokosu devojku koja je u simbiozi s morem i borovima pronalazila svoju ravnotežu...i uputi je da je ponovo nađe, da sakupi snagu za dalje, da razočarenja zaboravi. Kad uzleti visoko, kad se zanosi, spusti je na zemlju, ne baš nežno, ali nikad joj ne želi zlo, uvek je tu da je poduči, iako su godine na njenoj strani. Želela je da ga i fizički upozna, ali se nikad nije dao videti. Jednom je bilo prerano, drugi put je bilo prekasno, treći put nezgodno vreme, pa četvrti put nije savršen momenat...a posle je i prestao da se izvinjava. Nije nikad bila sigurna koju on to sliku o sebi želi da ostavi, kad ne želi uživo viđenje, a sasvim je svestan da ona nema nikakve aspiracije prema njemu kao muškarcu, nego ga želi za prijatelja. Vreme prolazi, sve je manje šansi da će se ikad sresti, ali se ne zaboravljaju. U neko doba noći, kad ona isključi mobilni,  stigne poruka koja sačeka jutro da je pročita, da se s njom budi. Kad putuje, njegove je tople reči prate. Kad se vrati, obraduje joj se. Dragocen i drag prijatelj na neviđeno. Može li to? Ne znam za vas, ali može. I znači, verujte.
suncokret