Ponovo sam upalila kandilo i šapnula molitvu...Kad bi bar uspela!
Uzeli su se odavno, iz ljubavi. Ne preterane pameti, ne preterane lepote ni jedno ni drugo, ali privrženi jedno drugome. Seosko domaćinstvo, odmah počinju propitivanja o deci...a dece nema. Oženi se i mlađi brat, i ubrzo dobi dete. Sad već počinju svi da ih sažaljivo gledaju, stariji par ništa, mlađi podižu dete...i poče njihova golgota. Ispitivanja pokazaše ubrzo da bi ona mogla, ali on ne. A ne žele polovična rešenja, nikako da bude 50%, samo njeno, sa genima nepoznatog davaoca...Rat s prirodom poče. Ne prihvataju poraz, ne žele da čuju tu reč. Šta god čuju, pokušaju. Prođu sve klinike, isti odgovor svuda, pokušaj, i rezultat isti. Njegov problem nepremostiv. Medicina napreduje i kod nas, čuju za genetičkog čudotvorca u Leskovcu, i odu tamo. On reši da malo zaobiđe prirodu, i pomogne da njegovi geni sretnu njene gene sa rezultatom: njihova beba. Uspe! Nisu verovali kad im je rečeno da je trudnoća u redu i da napreduje normalno. Sve kontrole u redu. Blizanci! Toliko dugo, pa će sada duplo da se usreće! Sačuva on nju od svih infekcija, od nepotrebnog zamora, od nepotrebnih poseta...čuvao je pod staklenim zvonom celu trudnoću. Skoro celu. Sa 6 meseci naglo krene porođaj i brzo se rodiše dva dečaćića, 780 i 950 g. Premaleni. Nezreli. Prerano napustili zaštićeno majčino gnezdo. Neizvesnost, nada. Veći bebac ubrzo prestade da se bori za svoje mesto na ovom svetu. Manji se bori i dalje. Da li će uspeti? Da li će od njega biti čovek?
Palim kandilo i molim se. Sve drugo rade drugi, ceo tim se bori za malenog. Nadajmo se da će vreme biti na njegovoj strani. I sreća!
