[ Recepti
]
24 Decembar, 2011 09:10
Kako umesiti pobedu od poraza
Specijalitet kuće je kokos rolat, neki gosti ne dolaze ako im se ne obeća taj kolač. Lepo pitaju ima li kokos rolata, pa ako ima, dolaze, ako ne, daju mi dovoljno vremena da napravim! I naravno, krenem ja da ga pravim. Nije teško, zaista. Smućkam po redu, stavila sam da provri 250 g mleka sa 340 g šećera, dodala 200 g tvrdog margarina i pustila da provri. Onda napravih malu pauzu, odgovorih na komentare na blogu, pogledah poštu. Kad sam se vratila, nisam primetila da je smesa malo više uvrila. To za kolač nije zdravo.Dodala sam 300 g kokosovog brašna, promešala, sklonila s vatre, dodala 300 g mlevenog pti ber keksa. Na foliji sam rastanjila pola smese, ostatku dodala 100 g rastopljene ili rendane čokolade i rastanjila preko svetle mase. Posula kokosom, urolala, posula opet kokosom i stavila u frižider da se stegne. Dok sam rolala, bilo mi je jasno da od celog posla nema ništa i već se žalila persefoni i razmisljanki, s kojima sam paralelno mesila, šta sam uradila. Rolat je izgledao ovako:
Persefona reče: Pa napravi kuglice! Sin predloži da masu serviram u činijicama i dam kašičice. Dlanovi otpadoše dok sam sve kuglice iz duple količine mase izvadila! Rezultat je bio više nego zadovoljavajući. Gosti se nisu ni setili da pitaju za kokos rolat, a svi su primetili nove kuglice! 
Naravoučenije: poraz se može pretvoriti u pobedu, samo ako uložimo malo truda, mašte i volje!
(photos by sanjarenja56)
[ Lepota
]
23 Decembar, 2011 17:23
Tri albuma
Imam tri albuma kojima se ponosim. Svaki album čuva slike sa promocije jedne knjige. Knjiga "Valcer" i njen album, "Rumba" u paru sa svojim i konačno "Ulicama Blogograda" sa dragocenim sadržajem. Zar nisu lepi?
(photo by sanjarenja56)
[ Muzika
]
22 Decembar, 2011 13:08
Zašto dirigent nije poljubio ruku prvoj violini
Reče mi prijateljica, penzionisana profesorka elitne muzičke škole "Mokranjac", da idemo u Dom sindikata na koncert njenog bivšeg đaka. Obično idemo u Kolarac ili Sava centar, ali nisam pravila pitanje. Nikad nije omanula. Dođem u Dom sindikata, u holu sajam knjiga, nema publike. Pitam, koncert je otkazan. I taman krenem da zovnem prijateljicu, kad li ona zove mene.
"Na glavnom ulazu te čekamo!".
"Tu sam, koncert je otkazan!" kažem.
"Ma gde si ti?"
"U Domu sindikata, gde bih drugo?"
"Pa u Sava centru. Dolazimo po tebe!" Ko je omanuo, ona u najavi ili ja u slušanju, nikad nećemo znati. Njen sin je garantovano vozio sa Šumaherom kad je za 10 minuta stigao od Sava centra do Doma sindikata, pokupio me i dovezao nas do Sava Centra, taman da uđemo i smestimo se, i koncert počinje!
A tamo, umetnički ansambl ministarstva odbrane "Stanislav Binički", izlazi dirigent, Dejan Savić, dobija gromki aplauz i ne ljubi ruku prvoj violini! Zamislite vi to! Nečuveno! Pa, baš i nije, jer je prva violina veoma zgodan mladi muškarac!
Počinje novogodišnji operski gala koncert, zvezde su bariton Željko Lučić i tenor Zoran Todorović uz šarmantnu pomoć Suzane Šuvaković Savić, sopran, i Sanje Anastasijević, mezzosopran. Zoran Todorović je bio đak moje prijateljice, priseća se kako su nagovarali roditelje da takav talenat puste da se muzički školuje, majka je htela da on završi tehničke studije, škola da se bavi operskim pevanjem. Zoran je završio i jedno i drugo, ali od tehničke struke nije video ni T, nego su bečka opera i milanska Scala imale zadovoljstvo da uživaju u njegovom raskošnom tenoru, a posle toga Metropoliten. U domovinu navrati povremeno, u svoju staru školu "Mokranjac" donese čast i javi se svima.
Praznik opere imao je jednu posledicu, publici su dlanovi otpali od aplauza. Zasladili su sve četvero Vinskom pesmom iz opere "Traviata", pa "O sole mio" sa toliko šarma da će to svima ostati u sećanju.
I tako, ja nisam bila na koncertu u Domu sindikata, dirigent nije poljubio ruku prvoj violini, pa šta?
[ Moje priče
]
21 Decembar, 2011 18:17
Ko nije voleo, nije živeo
Svaka ljubav ugradi ciglu u zdanje našeg života. Uzvraćene i ispunjene ljubavi izgrade odmah ceo zid. Druge ostave samo za ugao prozora. Ona prva je uvek kamen temeljac, na koju zidamo dalja iskustva i sećanja. Mnogo od nje zavisi. Ali, ma kakva bila, ma kao završila, svaka je dragoceni deo naših uspomena i temelj naše snage. Često nismo ni svesni koliko nam znače, dok nas nešto u životi ne podseti koliko ih još pamtimo iako su davno prošle. A zašto? Zato što je u svakoj bilo bar zrnce lepote, razlog zašto smo uopšte bile s tom osobom. I kad vreme prođe, sve ono ružno čime se veza završila briše se, a zrnce ili kamenovi lepote pamte se. I tako treba da bude. Ma šta se desilo, ma kako nas ljubav povredila, nikad ne smemo o njoj da kažemo ništa ružno, jer time direktno sebe ružimo. Ne vredimo ni mi ako smo bili s nedostojnom osobom, zar ne?
Prva ljubav uvek zadržava posebno mesto u našoj kutiji uspomena. Uvek će prvi poljubac pod borovima, uz šum mora i mesečev sjaj, pripadati R. i nijedan drugi neće biti kao taj, prvi. Da li je moglo da traje, dugo sam se pitala. Čim nije potrajalo, nije ni moglo.
Najnežnije uspomene delim sa Ž. i mislim da nikad nećemo shvatiti zašto smo se ustvari razišli. Dobro, kriva sam ja...nisam smela da ga ispustim, trebala sam proceniti koliko vredi. Na moju dušu.
Sa A. sam dobila sve što kod muškarca volim i cenim. Saznanje da postoji Mr. Savršeni za mene. Onaj koji pleše kao plesni šampion, koji peva kao Domingo, koji priča viceve da me iskida od smeha, a u 4 oka uglavnom zatvara sva četiri...od lepote. Nije moglo da bude zauvek, jer želje su jedno, a realnost drugo. Sada na nekom oblaku natpevava anđele.
S. je otac moje dece. Uradio je mnogo, jako mnogo, neizmerno. Za dobar brak treba mnooooooooooogo tolerancije, zatim tona strpljenja i još toliko ljubavi. Koliko smo slatkih kolača, a koliko gorkih hlebova pojeli, znali smo samo mi, a verujem da 99% ljudi na blogu ne može ni zamisliti toliko bračni staž koliki smo imali. Još manje parova će ga imati. Obožavao me je i na onaj svet otišao s mojim imenom na usnama.
Zabranila sam K. da objavi nebrojeno mnogo pesama koje mi je napisao. Zašto, ako me je voleo i ako sam ga volela? Zato što pesme traju dok ljubav traje, a one su večne kad se objave. Ljubav je umrla, ništa je više ne može oživeti, pa su i pesme izgubile smisao i čar.
Mogla bih objaviti antologiju pesama koje su mi pisali zaljubljeni pesnici, oni koji nikad nisu uspeli da mi priđu na udaljenost srca. Ipak, ona nikad neće videti štampariju. Najsigurniji su u mom sećanju svi ti darovi srca. Neka tu i ostanu!
[ Moje priče
]
20 Decembar, 2011 14:36
Jelka
Nije nikad imao novogodišnju jelku. Niti osećaj porodice, da je kiti za nju. Jelka je uvek simbol porodične topline, mnogo više nego same Nove godine. A ko nema toplo ognjište, nema ni jelku. Kad je ona došla, prvo je pitala: “A gde je jelka?” Nije baš ni razumeo pitanje. Kakva jelka? Pobrinula se brzo da razume. Cap carap, jelka kupljena, ukrasi doneseni, preovlađuju crveni, zelena lepotica postavljena, na vrhu zvezda. Prelepa, nameštena tako da se odmah vidi kad se uđe u stan. Radovao joj se kao malo dete, nije je ni posle sklonio, stajala je mesecima i razgaljivala svaki pogled. Onda je ona rešila da je spremi, da ne skuplja prašinu. Kompletnu s ukrasima.
Nova godina se bliži. Kad krene da se priprema, setiće se jelke. Naći će je spremljenu i izneti. Ali nje više neće biti pored njega. Nikad više. Dok on bude sedeo sam pored jelke, ona će kititi drugu, daleko odatle, drugom čoveku na radost. Onome koji ju zaslužuje.
