Nije nikad imao novogodišnju jelku. Niti osećaj porodice, da je kiti za nju. Jelka je uvek simbol porodične topline, mnogo više nego same Nove godine. A ko nema toplo ognjište, nema ni jelku. Kad je ona došla, prvo je pitala: “A gde je jelka?” Nije baš ni razumeo pitanje. Kakva jelka? Pobrinula se brzo da razume. Cap carap, jelka kupljena, ukrasi doneseni, preovlađuju crveni, zelena lepotica postavljena, na vrhu zvezda. Prelepa, nameštena tako da se odmah vidi kad se uđe u stan. Radovao joj se kao malo dete, nije je ni posle sklonio, stajala je mesecima i razgaljivala svaki pogled. Onda je ona rešila da je spremi, da ne skuplja prašinu. Kompletnu s ukrasima.
Nova godina se bliži. Kad krene da se priprema, setiće se jelke. Naći će je spremljenu i izneti. Ali nje više neće biti pored njega. Nikad više. Dok on bude sedeo sam pored jelke, ona će kititi drugu, daleko odatle, drugom čoveku na radost. Onome koji ju zaslužuje.
