Svaka ljubav ugradi ciglu u zdanje našeg života. Uzvraćene i ispunjene ljubavi izgrade odmah ceo zid. Druge ostave samo za ugao prozora. Ona prva je uvek kamen temeljac, na koju zidamo dalja iskustva  i sećanja. Mnogo od nje zavisi. Ali, ma kakva bila,  ma kao završila, svaka je dragoceni deo naših uspomena i temelj naše snage. Često nismo ni svesni koliko nam znače, dok nas nešto u životi ne podseti koliko ih još pamtimo iako su davno prošle. A zašto? Zato što je u svakoj bilo bar zrnce lepote, razlog zašto smo uopšte bile s tom osobom. I kad vreme prođe, sve ono ružno čime se veza završila briše se, a zrnce ili kamenovi lepote pamte se. I tako treba da bude. Ma šta se desilo, ma kako nas ljubav povredila, nikad ne smemo o njoj da kažemo ništa ružno, jer time direktno sebe ružimo. Ne vredimo ni mi ako smo bili s nedostojnom osobom, zar ne?
Prva ljubav uvek zadržava posebno mesto u našoj kutiji uspomena. Uvek će prvi poljubac pod borovima, uz šum mora i mesečev sjaj, pripadati R. i nijedan drugi neće biti kao taj, prvi. Da li je moglo da traje, dugo sam se pitala. Čim nije potrajalo, nije ni moglo.
Najnežnije uspomene delim sa Ž. i mislim da nikad nećemo shvatiti zašto smo se ustvari razišli. Dobro, kriva sam ja...nisam smela da ga ispustim, trebala sam proceniti koliko vredi. Na moju dušu.
Sa A. sam dobila sve što kod muškarca volim i cenim. Saznanje da postoji Mr. Savršeni za mene. Onaj koji pleše kao plesni šampion, koji peva kao Domingo, koji priča viceve da me iskida od smeha, a u 4 oka uglavnom zatvara sva četiri...od lepote. Nije moglo da bude zauvek, jer želje su jedno, a realnost drugo. Sada na nekom oblaku natpevava anđele.
S. je otac moje dece. Uradio je mnogo, jako mnogo, neizmerno. Za dobar brak treba mnooooooooooogo tolerancije, zatim tona strpljenja i još toliko ljubavi. Koliko smo slatkih kolača, a koliko gorkih hlebova pojeli, znali smo samo mi, a verujem da 99% ljudi na blogu ne može ni zamisliti toliko bračni staž koliki smo imali. Još manje parova će ga imati. Obožavao me je i na onaj svet otišao s mojim imenom na usnama.
Zabranila sam K. da objavi nebrojeno mnogo pesama koje mi je napisao. Zašto, ako me je voleo i ako sam ga volela? Zato što pesme traju dok ljubav traje, a one su večne kad se objave. Ljubav je umrla, ništa je više ne može oživeti, pa su i pesme izgubile smisao i čar.
Mogla bih objaviti antologiju pesama koje su mi pisali  zaljubljeni pesnici, oni koji nikad nisu uspeli da mi priđu na udaljenost  srca. Ipak, ona nikad neće videti štampariju. Najsigurniji su u mom sećanju svi ti darovi srca.  Neka tu i ostanu!