Ponavljam priču po želji jedne drage osobe i dajem zadatak za razmišljanje i pisanje: Nova godina koja mi je ostala u sećanju.
Nekako sam uvek Novu godinu povezivala sa kićenjem jelke, sjajnim kuglicama i ukrasima na njoj, sa lepo spakovanim poklonima ispod nje. Ispraćala bih staru i ulazila u novu godinu zavisno od mogućnosti i raspoloženja…češće zavisno od mogućnosti. U neka lepša vremena podrazumevala se noć ispunjena dobrom muzikom i plesom, onda su sledili porodični dočeci sa decom kad su se dečja lica ozarivala pri pogledu na jelku i poklone. Bilo je ispraćaja kojih se ne bih rado sećala i koji su bili sve, samo ne svečarski. Za doček 2010. nisam ništa planirala, ali neko drugi jeste. Prijateljici majka doputovala uoči praznika iz daleke Rusije, pa se spremala sa suprugom i njom na elegantan doček u dobrom hotelu. Troje ih je…setila se mene. Sinovi mi svaki na svoju stranu, sa njihovim društvom. Predloži da im se pridružim, zna da volim dobru muziku i igru…uvek se može plesati i grupno, ako nemam partnera. Sin odvoji parice za doček i reče: “Ovo ti je poklon za novu…” Ideja se dopade i drugoj prijateljici, i ona reče proročansku želju: "Dabogda ti se cipele raspale od igre! " Dovezoh se u prekrasno okićen hotel, sala i usluga ispuniše sva moja očekivanja, kvalitetna živa muzika odmah počela sa podizanjem raspoloženja. Prijateljica i suprug odlično igraju, odmah otvoriše ples. Njena mama i ja igruckamo pored…i u jednom trenu shvatih da mama odlično prati ritam, pa odlučih da ona bude partnerka, ja vodim…uhvatih mamu i, bez imalo lažne skromnosti, ispadosmo najbolji plesni par u sali. Šteta što nije bilo zvaničnog izbora! Odigrale smo nas dve bezbroj dobrih bečkih i engleskih valcera, fokstrota, bluzeva, mama savršeno pratila…Jedna živahna samba igračica zabode štiklu u moju nogu, ali nije bilo većih posledica. Tek posle ponoći primetih da mi nešto noga zapinje. Sklonih se, a ono potplat rascepljen celom dužinom! Klapa kao patkov kljun. Nekako se odgegah do svog mesta, pa u svečanoj tašnici nastade potraga za gumicom ili koncem… nečim što će potplat fiksirati bar toliko da mogu hodati. Okolina se pocepala od smeha, a i meni mnogo smešno. Vezujem cipelu, a svi okolo aplaudiraju…Igra se tako završila. Zahvalih se mojoj odličnoj partnerki i zaključih da originalniji i lepši doček nisam imala…
I šta bi od godine koja je tako dočekana? Mnogo lepih događanja, veridba, svadba, ispunjen plan putovanja, a na kraju i emotivna dešavanja daleko iznad očekivanja. Možda bih mogla i za ovaj doček pocepati neke cipelice…za sreću?
