I vrtela se 2011 koja je počela predstavljanjem pisaca blogera starom književnom klubu, a završila promocijom jedinstvene knjige 19 autora blogera "Ulicama Blogograda"! Bila je ovo veoma uspešna godina za blog.rs i za Blogograđane (Vesela, pozlatilo ti se pero pri davanju imena ovoj oazi dobre pisane reči!). Sada, na kraju, šta još reći što nismo rekli? Neka zvezdanih trenutaka bude i u 2012. u životu svih Blogograđana i svih ljudi dobre volje! Ne mora ih biti mnogo, jer su tako dragoceni, ali uđimo veselo u 2012. i završimo je blistavim rezimeom! Dogovoreno? Srećna Nova godina Blogograđanima!
Danas je takvo vreme, ko ne ume da koristi kompjuter, praktično je nepismen. Samo duboke godine i velika neimaština opravdanje su za neznanje. Njemu je reč svakodnevica, ono u čemu je najbolji, čime osvaja, dobija i gubi, kad reč zloupotrebi. Stara pisaća mašina u malom gradu sasvim mu je dovoljna. Da otkuca ono što je napisao, pošalje na neki konkurs, pripremi za štampu. Poslednju je knjigu objavio pre zaboravljeno mnogo vremena. Za novu nema više konstrukciju koja mu je ranije bila dobitna: nagrada na konkursu ili pomoć žene. Sam niti može niti ume. Piše stalno, u vedrim fazama ljubavne, u tamnim fazama mračne pesme pune umiranja i truleži. Kad mu je ona otvorila vrata svog srca, zavirio je i u svet koji nije poznavao: kompjuterski. Nije se tu snalazio, ona je sve radila, on se divio. Nije ni pokušao da nauči, znao je da su njegove mogućnosti i sposobnosti daleko od njenih. Uživao je u tome da sve napisano bude jako brzo uneto u kompjutersku datoteku. Čak mu je i blog otvorila, pisala njegove pesme, diktirao joj odgovore na komentare. On to nikad ne bi mogao da nauči. Zamišljao je da je bloger, ta mu se ideja jako dopadala. Sad je prošlost svima. Njoj, blogu, pa i samome sebi. Ona mu je zanavek zalupila vrata svog srca. Bar da je ostavila odškrinut prozor...ni toliko. O blogu je mogao samo da sanja. I kad bi se nekom kompjuteru približio, pojma ne bi imao kako da mu priđe, pročita, pominje li ga još neko, seća li se. Bolje da ne ume, jer bi ga rastužilo da zna da ga je blog zaboravio mnogo brže od nje. Kao da nikada nije ni postojao. Voleo bi da je ostavio nekog traga, da ga se bar neki sećaju...ali baš i nije. Niko ga ne pamti.
Stigla mi je fotografija koja je izazvala lavinu sećanja, na njihove divne pesme i sjajne filmove. Mnogi i danas uživaju u pesmama Dina Martina i Elvis Prislija. Širli Meklejn je bila mezimica filmske publike. Filmove njih troje nalazimo u kinotekama i ponekad na TV i video klubovima. Sećate li se?
Znam da se mediterraneo seća...on voli pesme Din Martina :)
Kad se blogerska srca slože, Novi Sad nam se brzo približiti može.Četvero blogera (Suky, unajedina, vesela i ja) polazi na put da poseti miru kuglof i obiđe Novosađane. Valja prvo preći kanal Dunav-Tisa-Dunav.
Stigli smo u Novi Sad. Prolazimo pored Srpskog Narodnog Pozorišta.
Pošto mi je danas (neću reći koja) godišnjica prvog plesa u životu, slikaše me pored balerine.
Manifestacija "Novi Sad srcem" održava se pod velikim šatorom. Pred ulazom se formira red za štand mire kuglof, koja je postala jako popularna nakon TV emisije u kojoj je pojasnila tajne kuglofa.
Manifestacija je šarolika, svega tu ima, a naša mira kuglof je glavna zvezda.
Valja i predahnuti. Lepa Mirina ćerka preuzima štand, a mi na kafu u čuvenu Gastrovu "Atinu". Gasstrocity nažalost ne može da nam se pridruži, ali dolaze ancisal, suncica s Nikolom i Jovan, šarmantni obožavalac dela ancisal. U prijatnom ambijentu sledi opušteno blogersko ćaskanje.
Ručak smo planirali u hotelu "Vojvodina", koji je za svaku preporuku. Pridružuje nam se lepa blackmoonlight na opšte zadovoljstvo.
Ako neko misli da domacica nije bila s nama, evo dokaza da jeste!
Neki iz društva bili su prvi put u Novom Sadu, ali posle divnog dana, na kraju začinjenog kuvanim vinom s karanfilićem iz ruke Aleksa Bermeta - obećali su, vratiće se.
Jakob koji je živeo u Tel Avivu telefonirao je sinu Samjuelu koji je emigrirao u Njujork i rekao mu: "Izvini što ti kvarim dan ali moram da te obavestim da se tvoja majka i ja razvodimo. 45 godina patnje je previše." "Tata, kako možes tako nešto da kažes? I to baš pred Božićne praznike", povika sin. "Ne možemo više ni da se gledamo", odgovori otac, "umorni smo jedno od drugog i cele te priče, ali učini mi uslugu i javi tvojoj sestri Ani u Čikago, i prekide naglo vezu. Očajan, sin pozva sestru koja se potpuno razbesnela." Kako da se razvode u njihovim godinama? Ja ću da se pobrinem za tu stvar!" Tako je kćerka telefonirala ocu i rekla mu:"Ne možete da se razvedete. Ne radite ništa dok mi ne dodjemo. Jesi li me dobro čuo - NIšTA... čekajte nas!" Otac je prekinuo vezu, okrenuo se ženi i rekao: "Rebeka, sve je odlično, oboje dolaze da provedu praznike sa nama i sami plaćaju avio karte!"
MUŽ:" Draga, jesi li ti možda promenila lozinku na kompjuteru?" ŽENA:" Jesam!"
MUŽ: "Možeš li da mi kažeš koja je?" ŽENA:" Da, datum kada smo se upoznali."
