Jedan osmeh ne staje ništa, a tako puno daje. Čini bogatim one koji ga primaju, a ne osiromašuje one koji ga daju. Traje samo jedan časak, ali sećanje na njega večno traje. Niko nije toliko bogat da bi ga se lišio, niti toliko jadan da ga nije dostojan. Stvara sreću na kućnom pragu, neophodan je u svakom poslu. On je očigledan znak prijateljstva, pruža odmor umornima, vraća hrabrost obeshrabrenima. Ne možeš da kupiti, pozajmiti, ni oteti. To je jedina stvar koja vredi samo u trenutku kada se daje! Sretnete li nekoga ko je zaboravio da se smeje, budite velikodušni. Podarite mu svoj osmeh, jer osmeh je najpotrebniji onome ko ga ne može drugom dati!
Italijanski osmeh
Kanadski osmeh
Kineski osmeh
Angolski osmeh
Japanski osmeh
Indijski osmeh
Meksički osmeh
Peruanski osmeh
I na kraju, osmeh malog princa...sva deca su dar, svaki osmeh je prinčevski!
Prvi je ostavio duboke tragove u njenoj duši. Čuvala je dugo malu presovanu ružu, onu koju joj je doneo na prvi sastanak, sakrivenu u košulji, da ne vidi niko. Bila je to njena dragocenost, simbol ljubavi. Nisu mogli zajedno, ne zato što je nije voleo, niti što ona njega nije volela, nego što nije bilo dozvoljeno. U pesmama je sačuvala uspomenu na njega zauvek. Pamte se i dan danas, ali nikad nisu nastavili. Slobodan se pojavio kad nije trebao i to mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i dade njoj. Ona pak nesposobna da voli novog, kivna na sav muški svet, a nesvesna toga. Prihvatila je udvaranja preko volje, bilo joj žao. Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom ili hotelom. Poklonio joj muzičku kutiju u kojoj je mala balerina plesala valcer „Fascination“. Pomalo ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, nije trebala. Od tog trena vezao se za nju i u svakom pismu tražio ružicu. Konačno mu je poklonila, jer joj je bilo žao. A sažaljenje je loša baza za ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, udavljenom. Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se prolomio njegov, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao, vraćala mu pisma. S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće. U međuvremenu brojna je srca slomila. Vraćala nekrivima za ono što oni nisu uradili, svetila se nesvesno za prvog. Kad je upoznala svog supruga, mislila je da je kraj njenom traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao prvi. Dopalo joj se to, nije znala da će joj se o glavu olupati. Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali s njene strane čista i iskrena. Kad je krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Slobodan se javio, tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, rešena da ne popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu iscepao, da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće. Njene bračne godine su tekle s oscilacijama, vrlo srećno pa manje srećno. Što je više popuštala, mirnije je bivalo, pa je naučila da previše popušta, mira radi. Jednog dana srela je Slobodana, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle u osmeh, pritrčao je. Seli su u parku da popričaju. On se oženio ženom koja ga je jako volela, imali su ćerku, bio pred razvodom, nije išlo. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak, jer ga ta žena voli onako kako ona nije umela. Slušao ju je i stalno dizao oči ka nebu, nasmejan, u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio, u panici viknuo: “Kako ti je sada prezime?“ Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? Nije ju tražio. Znala je gde je, šta radi, ali ni u najgorim danima svoga braka nije ga poželela potražiti. Zar ponovo srce da mu slama? Na to nije imala pravo. I posle više godina listala je novine detaljnije nego obično. Jedne poznate oči su je pogledale na strani s čituljama, pretrnula je. Slobodan je umro, u potpisu ćerke, dopisuju mamu. Znači, dobio je i drugo dete, ali se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu, kojeg je očigledno volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz nje. Nekako je bila mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio voljen, kako je zasluživao. Otvorila je muzičku kutiju i balerina je počela da se vrti uz „Fascination.“
Ulovio student zlatnu ribicu. Govori mu ribica: "Pusti me i ispuniću ti jednu želju." Student začuđeno pita: " Pa kako jednu, zar nisu tri?" Na to će ribica:" Eeee, sad je po Bolonji!"
Polaže student usmeni ispit. Za to vreme profesor se ljulja na stolici. U jednom trenutku stolica se slomi i profesor padne na pod. Student ne izdrži i počne da se smeje. Profesor će na to, polako ustajući i čisteći odelo: " Eh, kolega, danas padosmo obojica!"
Iznervirani čovek otvara vrata ispred kojih stoje momak i devojka i počinje da viče na momka: "Prvo, kazao sam ti da mi ćerku vratiš kući do ponoći, a sada je 3 sata ujutro! Drugo, rekao sam ti da kada izvodiš moju ćerku ne smeš da piješ, a ti si potpuno pijan! Treće, ta što si je doveo - uopšte nije moja ćerka!!!"
Dolazi prodavac usisivača kod babe na vrata, -Evo imamo nove.... -Nemam ja para sinko! -Ma samo mala demonstracija. Uđe on i iz kese istrese gomilu balege babi na tepih, -Ako usisivač ovo ne pokupi do zadnje mrve, ja ću to da pojedem! -E Bogami sinko 'oćeš, meni juče isključili struju!
Čuvamo spomenare, sveske, knjige sa mislima dragih ljudi posvećenih zajedničkim trenucima ili nama samima. Neke misli dobijaju oreol dragocenosti, nečega što nikome više ne želimo da damo, jer osećamo svojim, jer je nama pisano. Najdraža mi je prva pesma, velike snage, koju mi je napisao poznati pesnik Slobodan Janković-Srečanin. Slede stihovi kojima ne bih navodila autore, sve su mi pesme jednako drage. Ima ih još, ali neki bi se ovde prepoznali, pa ih ne smem staviti bez odobrenja.
U tvojim očima Gladne Kao svetiljke Gore Dve zalutale zvezde Zarobljeno
Gleda te I razumije, Sve tvoje pokrete, Dok god je, Blizu tebe. Nemirno je, Zadrhtalo od mirisa, Duše tvoje. Tu ostaje, Pa makar puklo, To ludo, Srce moje, Što tuče, Samo zbog tebe. JEDAN AKRO- BOKOR ZA ANKICU
Ako su svjetovi nekad daleki Ništa tako zbližit ne može Kao ona koja u duhu uvijek grije Iskru koju svaku zapali Cijelost svijetlosti i uma kaže Izgarajući tamo u svemirima ta besmrtna ta riječ Okreću dani vremena krug napola prazna ostaje čaša da kaže koju i okrugli drug, pristigao tek, sa salaša...
Kad noćas pogled u osmeh iskriviš seti se šta reče drug tvoj želi ti još toliko da živiš, koliko sad, pa obrnut broj...
Poneka nova stići će bora sećanjem probudiće se kadgod seta zbog jednog davnog plesa kraj mora i nekog ko nije deo ovog sveta
al jeda nema, tako je odavno još sreća za te umivena stoji velika ko moje polje ravno i dani mnogi, lepi i uboji Često zamislim kraj tebe da sedim i ćutke ubiram užitke. Tako mi prija prisutnost tvoja. Ljiljanski odsev za Anku
Ako čega ima ispod moje kože Onda je to uzvišeni put buđenja svesti Put sjedinjavanja Kreatorska vibracija života Daleko od tuge Sve ostalo je izvor muka i patnji Anka šta je smisao postojanja Prazna i šuplja rutina zar ne Živimo površno ograničeno Tu života nema Bez ljubavi nema čistote Ne možete voleti ako ste rob navika Anka Vi ste jedna jedina integralna ličnost Zato život nema kraja Prva vrata su ljubav Ljubav je druga dimenzija Ljubav otvara beskraj Postanite ljubav i uđite u večnost Zaboravite potpuno na sebe Pretočite se u čin Anka u nama žubori kraljevska krv Centar sunčevog sistema Zar to nije jedino što može da nas zbliži Zašto ne bih smeo da se zaljubim u Vas? Da iziđemo na videlo u crnom svetu tamnog otrova Anka daću Vam najbolje godine svoga života Izvadiću srce i pružiti Vam ga To je drevno pravilo biologije revolucije.
ti si mi jedina
preostala
ti još uvek razmišljaš
koliko sam daleko i duboko mogao
da se zagledam u tvoje oči
poput zadnjeg pogleda suncokreta
gde mi pogledi trnu
od neprestalnih strela
tvojih želja
hteo bih da te volim
kao što se voli sopstvenost
umećem jednog starca
emotivna nesvestica
da dajem ti umetno disanje
vinom i žaokama
ti si mi jedina preostala
grandiozna hemijska eksplozija
neurona, elektrona...
od lave prirodno sačinjene
legure naših osećaja
ukočena stvarnost u mislima
ritmični pokreti tela
dinamični tkaoci osećaja
nežno prolazim bulevarom tvog
vrata
istražujem zamaskirana mesta
osećaš kako se budi mladost u tebi
opet imaš 17 godina i sve ti izgleda
neverovatno lepo
čak i kad znaš da
ti si mi jedina preostala
U srcu mom je jedno jedinstveno jezero koje postaje sinonim bisera ili biser asocira na njega, Ohridsko jezero. Ko je bio tamo? Mnogi. Ko je čuo za njegove lepote? Svi. Jedno je od prelepih mesta gde bih mogla živeti. A vraćam mu se često, toliko često da su mi rekli da ću se oroditi s tim jezerom. I jesam, čak sam i sina tamo oženila, snajku odande uvezla, s najlepšim makedonskim imenom. Jedinstvena flora i fauna čine Ohrid jednim od najvećih bioloških rezervata u Evropi i predstavlja retku zanimljivost za istraživače, koji su ovo jezero nazvali „slatkovodno more". Pojedine vrste koje u njemu žive ostaci su prastarog biljnog i životinjskog sveta Evroazije. Riblji svet jezera, sa 17 različitih vrsta, zaista je neverovatan. Najpoznatije su dve vrste endemskih ohridskih pastrmki, letnica i belvica, jegulja koja može dostići i do 1,5 metar dužine i mala riba plašica, od čije se krljušti pravi čuveni ohridski biser. Ove riblje vrste su pravi izazov za ribare i gozba za gastronome, naročito za one koji probaju pastrmku pripremljenu na čuveni „ohridski način".
Svako je odande poneo najlepši suvenir, ohridski biser. Ima ga mnogo, ali nisu svi "pravi". Samo tri porodice prave original biser, preko sedefnog jezgra premazuju sloj presovane krljušti ribe plašice. A gde je Biljana platno belela? Ovde.
Ohrid leži u dnu Ohridskog polja, na osamljenoj krečnjačkoj hridi (792 m), koja se diže visoko iznad Ohridskog jezera (695 m). Po takvom položaju na hridi ('vo hrid', 'o hrid') došlo je slovensko ime Ohrid.
Karakterističan je po brojnim manastirima i crkvama (na teritoriji Ohrida pravoslavnih crkava i manastira ima koliko i dana u godini - 365), prozirnom jezeru, centralnim gradskim trgom na kome se nalaze penušavi vodoskoci fontane čiji reflektori osvetljavaju razgranato stablo javora - Činar, koje raste tu već oko devet vekova, zatim po ostacima koloseuma, koji se trenutno obnavlja, a koji su izgradili Rimljani.
Zbog svojih karakteristika i lepote Ohrid i Ohridsko jezero su od 1980. godine na spisku svetskih baština Uneska.
Smešten na obalama Ohridskog jezera, grad Ohrid je jedna od najstarijih naseobina u Evropi. Izgrađen uglavnom između 7. i 19. veka, Ohrid se ponosi najstarijim slovenskim manastirom (Sveti Pantelejmon), a u njemu ima više od 800 ikona vizantijskog stila, koje datiraju iz perioda od 12. do kraja 14. veka. O njihovom značaju svedoči i podatak da se, posle zbirke u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi, zbirka ikona iz Ohrida smatra najvažnijom na svetu.
Od jedne do druge granice s Albanijom nižu se ljupka mestašca sa prelepim plažama. Ne treba nijedno preskočiti, od Ljubaništa i Peštana na jednoj strani do Radožde na drugoj.
No najlepši dojmovi se nose sa područja manastira Sv. Naum koji je smešten na brdu iznad izvora Crnog Drima. Obavezna je vožnja velikim jezerom, no malo ko se seti da se čamcem na vesla provoza preko jezera koje čine izvori, gde se stotine izvorčića ispod peska i kamena spajaju u jezero, koje onda kao reka Crni Drim ističe u Ohridsko jezero, prolazi kroz njega i izlazi kod Struge. Boje koje se tu mogu videti i bistrina ledene vode jednostavno se ne mogu opisati, treba ih doživeti.
Ima li negde lepših zalazaka sunca nego na Ohridu?
