Znam da bi mnogi voleli da budu na mom mestu. Da budu njen kofer. 
Nudili su se, nije da nisu, ali ona je radije mene nosila nego njih vodila. Nije da ih nije volela i cenila, ali valjda sam ja bio za putovanje potrebniji. Pristajala je da oni idu, samo ako mene ponesu. Nije me pretrpavala stvarima, ali je bilo od svega potrebnog da se svuda oseća kao kod svoje kuće. To je umela, itekako. Na umeću uživanja u životu mnogi su joj zavideli. To je valjda umetnost koju ljudi nose u sebi, imaju je ili nemaju. Kako je samo uživala u bečkim muzejima (da ostavimo to za neku drugu priču?)
Mmm, kakve su se Apfelstrudel jele kod “Zum Schwarzenberg”, kakvi delikatni kremovi u legendarnom “Demel”. Beč ju je opio umetnošću i kulinarstvom.
Praška gastronomija nije zaostajala, pa i gde bi, to je ista stara austrougarska škola. Baš znaju da uživaju u hrani i pivu ti Pražani! I ona s njima!
Plodovi mora su najviše prijali u Kaškaišu, na obali Atlantika, nedaleko od Lisabona. Kažu za taj deo sveta, boravi 1000 dana u njemu, svaki dan ćeš drugi morski specijalitet probati! Šteta što nije ostala dovoljno dugo da sve kuša! U Poble Espanjol u Barseloni uživala je u nezaboravnoj paelji, mmm 
Tufahije kao u Sarajevu nigde nije našla. Ni kaficu serviranu na taj jedinstveni način, uz naglasak na “Molim jednu domaću!” Kelner bi se naježio kad mu neko traži tursku kafu, a kad bi zatražila domaću, dobila bi je najlepše skuvanu i serviranu. 
I još kad se sve to zalije sokom od ruže u Novom Pazaru...divota jedna!
(Nastaviće se...photos by sanjarenja56)
