Razmisljankina priča o rubinima podsetila me na moj ukradeni prsten. Kako je sve počelo? Moj suprug, laka mu zemlja bila,  nije imao baš mnogo smisla za finese, a i neke je običaje umeo da izokrene  kako je njemu odgovaralo. Pred venčanje šetali smo Terazijama. Zaustavio se pred zlatarskom radnjom i tražio da uđemo. Nije me to zanimalo, pa sam htela da nastavim šetnju. „Samo da vidiš!“ reče.  Dobro, ušli smo. Tražio je da iznesu prstenje i  rekao da biram. „Šta će mi, ne nosim prstenje!“ rekla sam. Insistirao je. Dobro, izabrala sam jedan omanji, jednostavan, s rubinom. Zapakovan je, uručio mi ga je i to je bilo to. Retko sam ga nosila, više je boravio u kutijici nego na mom prstu. Zato se i desilo da nisam primetila odmah kad je nestao. Žena koja je neko vreme čuvala sina dok je bio mali pokrala je i nas i još poveći broj ljudi, odnela mnogo lepih stvari, među njima i moj prsten. Godinama nakon toga, u nekoj prilici kad se razgovaralo o veridbi, ja sam rekla da o tome nemam pojma, jer nisam verena pre venčanja.
„Kako nisi kad sam ti dao prsten!“ naljutio se suprug. Tada sam saznala da mi je to bio verenički prsten!!!
rubin prsten