Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji lepa, nezavisna, samopouzdana princeza videla je žabu dok je sedela na obali nezagađene bare na zelenoj livadi u blizini svog dvorca, razmatrajući ekološka pitanja. Žaba je uskočila u princezino krilo i rekla: "Elegantna damo, ja sam jednom bio zgodan princ, sve dok me zla veštica nije začarala. Međutim, jedan tvoj poljubac ponovo će me pretvoriti u lepog i mladog princa, što ja i jesam i tada, moja draga, mi ćemo se venčati i živeti u tvom dvorcu s mojom majkom, gde ćeš mi ti kuvati, rađati moju decu, prati moju odeću i pritom osećati večnu zahvalnost i sreću zbog toga!."
I te večeri, dok je princeza raskošno večerala reš pržene žablje batke začinjene belim vinom u krem sosu od belog luka, tiho se nasmejala i pomislila: "Pa ne bih baš rekla."
Rabin je gledao je decu koja su na obali zidala kulu od peska. Kada su upravo završili zamišljenu kulu, za koju su potrošili puno vremena i strpljenja, naišao je talas i izravnao kulu sa peskom. Rabin je očekivao suze i bes. No, deca su sela, primila se za ruke i počela se smejati. Malo zatim, započela su graditi novu kulu. Rekao je: Ova deca su me naučila veoma važnu lekciju. Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo energije, stvorene su u pesku. Trajni su samo naši odnosi s ljudima. Pre ili kasnije doći će talas i odneti ono što smo sagradili sa tolikim trudom. Kada se to dogodi moći će se smejati samo oni koji će se imati s kime držati za ruke!!
Razmisljankina priča o rubinima podsetila me na moj ukradeni prsten. Kako je sve počelo? Moj suprug, laka mu zemlja bila, nije imao baš mnogo smisla za finese, a i neke je običaje umeo da izokrene kako je njemu odgovaralo. Pred venčanje šetali smo Terazijama. Zaustavio se pred zlatarskom radnjom i tražio da uđemo. Nije me to zanimalo, pa sam htela da nastavim šetnju. „Samo da vidiš!“ reče. Dobro, ušli smo. Tražio je da iznesu prstenje i rekao da biram. „Šta će mi, ne nosim prstenje!“ rekla sam. Insistirao je. Dobro, izabrala sam jedan omanji, jednostavan, s rubinom. Zapakovan je, uručio mi ga je i to je bilo to. Retko sam ga nosila, više je boravio u kutijici nego na mom prstu. Zato se i desilo da nisam primetila odmah kad je nestao. Žena koja je neko vreme čuvala sina dok je bio mali pokrala je i nas i još poveći broj ljudi, odnela mnogo lepih stvari, među njima i moj prsten. Godinama nakon toga, u nekoj prilici kad se razgovaralo o veridbi, ja sam rekla da o tome nemam pojma, jer nisam verena pre venčanja. „Kako nisi kad sam ti dao prsten!“ naljutio se suprug. Tada sam saznala da mi je to bio verenički prsten!!!
Jedan osmeh ne staje ništa, a tako puno daje. Čini bogatim one koji ga primaju, a ne osiromašuje one koji ga daju. Traje samo jedan časak, ali sećanje na njega večno traje. Niko nije toliko bogat da bi ga se lišio, niti toliko jadan da ga nije dostojan. Stvara sreću na kućnom pragu, neophodan je u svakom poslu. On je očigledan znak prijateljstva, pruža odmor umornima, vraća hrabrost obeshrabrenima. Ne možeš da kupiti, pozajmiti, ni oteti. To je jedina stvar koja vredi samo u trenutku kada se daje! Sretnete li nekoga ko je zaboravio da se smeje, budite velikodušni. Podarite mu svoj osmeh, jer osmeh je najpotrebniji onome ko ga ne može drugom dati!
Italijanski osmeh
Kanadski osmeh
Kineski osmeh
Angolski osmeh
Japanski osmeh
Indijski osmeh
Meksički osmeh
Peruanski osmeh
I na kraju, osmeh malog princa...sva deca su dar, svaki osmeh je prinčevski!
Prvi je ostavio duboke tragove u njenoj duši. Čuvala je dugo malu presovanu ružu, onu koju joj je doneo na prvi sastanak, sakrivenu u košulji, da ne vidi niko. Bila je to njena dragocenost, simbol ljubavi. Nisu mogli zajedno, ne zato što je nije voleo, niti što ona njega nije volela, nego što nije bilo dozvoljeno. U pesmama je sačuvala uspomenu na njega zauvek. Pamte se i dan danas, ali nikad nisu nastavili. Slobodan se pojavio kad nije trebao i to mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i dade njoj. Ona pak nesposobna da voli novog, kivna na sav muški svet, a nesvesna toga. Prihvatila je udvaranja preko volje, bilo joj žao. Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom ili hotelom. Poklonio joj muzičku kutiju u kojoj je mala balerina plesala valcer „Fascination“. Pomalo ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, nije trebala. Od tog trena vezao se za nju i u svakom pismu tražio ružicu. Konačno mu je poklonila, jer joj je bilo žao. A sažaljenje je loša baza za ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, udavljenom. Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se prolomio njegov, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao, vraćala mu pisma. S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće. U međuvremenu brojna je srca slomila. Vraćala nekrivima za ono što oni nisu uradili, svetila se nesvesno za prvog. Kad je upoznala svog supruga, mislila je da je kraj njenom traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao prvi. Dopalo joj se to, nije znala da će joj se o glavu olupati. Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali s njene strane čista i iskrena. Kad je krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Slobodan se javio, tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, rešena da ne popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu iscepao, da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće. Njene bračne godine su tekle s oscilacijama, vrlo srećno pa manje srećno. Što je više popuštala, mirnije je bivalo, pa je naučila da previše popušta, mira radi. Jednog dana srela je Slobodana, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle u osmeh, pritrčao je. Seli su u parku da popričaju. On se oženio ženom koja ga je jako volela, imali su ćerku, bio pred razvodom, nije išlo. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak, jer ga ta žena voli onako kako ona nije umela. Slušao ju je i stalno dizao oči ka nebu, nasmejan, u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio, u panici viknuo: “Kako ti je sada prezime?“ Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? Nije ju tražio. Znala je gde je, šta radi, ali ni u najgorim danima svoga braka nije ga poželela potražiti. Zar ponovo srce da mu slama? Na to nije imala pravo. I posle više godina listala je novine detaljnije nego obično. Jedne poznate oči su je pogledale na strani s čituljama, pretrnula je. Slobodan je umro, u potpisu ćerke, dopisuju mamu. Znači, dobio je i drugo dete, ali se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu, kojeg je očigledno volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz nje. Nekako je bila mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio voljen, kako je zasluživao. Otvorila je muzičku kutiju i balerina je počela da se vrti uz „Fascination.“
