Valcer

Došli ste mi u goste. Nemamo mnogo vremena, šta bih vam pokazala? Počela bih od Konaka kneginje Ljubice, najlepše zgrade u Beogradu.

Obavezno ćemo posetiti muzej Nikole Tesle i pokloniti se senima velikana.

Prošetat ćemo do Hrama Svetog Save, koji tek čeka unutrašnje uređenje.

A onda bi bilo vreme za malu folklornu priredbu, osmeh i temperament.

Dođite mi opet!
(photos by sanjarenja56)

U organizaciji "Izletnik" putujemo banatskom ravnicom i preko Tamiša stižemo u naselje Orlovat. Ime je dobilo po staništu orlova i mađarskoj reči za sprud. U selu žive pretežno Srbi, naseljeni u doba velike seobe iz 1690. godine. Danas tu živi samo 1700 stanovnika. Na banderama gnezda čekaju rode!

Prolazimo park Uroša Predića, do pravoslavnog hrama posvećenog Vavedenju presvete Bogorodice. Tu je službovao Petar Predić, otac Uroša Predića.

Uroš je oslikao prelepi ikonostas  1927, u svojoj 70. godini. Ikone su dirljivo realistične, među najlepšim njegovim ikonama.  U centru je vaskrsenje Hristovo. Sugestivno je prikazan silazak Svetog Duha na apostole. Nadahnuto nam priča sveštenik o Urošu, koji je sebe nazivao „orlovatski moler“.

Prelepa ikona prikazuje ulazak, Vavedenje, devojčice Marije u hram, kao posvećenje njenog života Bogu.

Obilazimo spomen sobu Uroša Predića s njegovim autoportretom. Uroš Predić se rodio u Orlovatu 1857. Školovao se u Orlovatu, pa Crepaji, u Pančevu sa Mihajlom Pupinom, pa u Beču na Likovnoj akademiji, gde neko vreme ostaje kao asistent i učestvuje u oslikavanju bečkog Parlamenta. Vraća se u Orlovat 1893. i živi s majkom, mnogo slika, okreće se crkvenom slikarstvu. Nakon smrti majke odlazi u Beograd kod brata Josipa u Svetogorskoj ulici. 

Odlazimo do rodne kuće Uroša Predića. U dvorištu je dud star 250 godina pod kojim je Uroš slikao i na svojim ga slikama ovekovečio. Domaćin Boško i baka Anđelija nude nam odličnu dudovu rakiju, „dudićaru“, od čuvenog duda samo 20 litara dobiju! Seća se domaćin kako je deda Uroš posetio svoju rodnu kuću i ostao na večeri  samo pod uslovom da mu spreme puru i mleko!

Uroš Predić je živeo 95 godina. Sahranjen je u Orlovatu 1953. godine. Poklonili smo se senima velikog slikara.

A Tamiš i dalje tiho teče...

(photos by sanjarenja56)

Probudio ju je mobilni u noći.  Šta joj bi da zaboravi da ga isključi? Otvorila je SMS. Gledala je poruku, gledala, pisalo je:” Ceo dan mislim na tebe, Jagoda!!” Potpuno nepoznat broj. I ne zove se Jagoda. Razmišljala, polako otkucala jednu. “Ja nisam Jagoda!” Prošao je sat. Dilema?? Ko je on? I da li je uopšte on? Ponovo je uzela mobilni i otkucala poruku:”Ko si ti?”
“Juče si mi dala broj, zar si zaboravila?”
Juče nikom novom nije dala broj. Mozak je radio sto na sat.
“Ne bih rekla. Ko si ti?”
“Bili smo zajedno na prijemu, rekla si da se zoveš Jagoda, pitao sam te za broj, rekla si mi!”
“Koji si broj dobio?”
Napisao je njen. Nema greške.
“U redu je, ali ja nisam Jagoda!”
“Nema veze, biće da me se Jagoda htela rešiti. Ali ti mi izgledaš interesantan sagovornik! “
Nastavili su dopisivanje. Sve lepše poruke su stizale, ona se rasanila, nastavila da flertuje.
U neko jutranje doba dogovorili su se da se vide.
Jedva je uspela nešto malo da odspava. Poslepodne je imala sastanak kod spomenika…prepoznaće ga, rekao je, i neće biti razočarana…nije bila.  Jedna šašava greška završila je lepom vezom.

Muckos, evo predloga od anam. Čujte i počujte, anam daje zadatak za pisanje! Neka ko hoće napiše post sa naslovom DILEMA
Sadržaj, osnova,
Probudio ju je mobilni u noći. Otvorila je SMS. Gledala je poruku, gledala, razmišljala, polako otkucala jednu. Prošao je sat. Dilema?? Da li postoji?? Ponovo je uzela mobilni i otkucala poruku...

Moglo bi se reći da su imali solidnu vezu osuđenu na neuspeh. Prijatno za oboje, ali neusklađeno. Kad ga je uhvatila u lažima, otišla  je od njega zbog nepoverenja. Nastavio je da je bombarduje izjavama ljubavi u koje ona više nije verovala. Kukao je, molio, pretio,  kako kada. Retko bi im se putevi ukrstili da se vide, no tada bi mu nedvosmisleno davala do znanja da nisu više u zajedničkoj priči. Kad joj je javio da putuje  u njihovo gnezdo, gde im je mnogo puta bilo lepo, prisećao se, svaka stanica je mirisala na njih dvoje, svaki kilometar bliže gnezdu boleo je...slao je besomučno poruke, pune nade će se ona predomisliti i doći. Pa poruke kad je stigao, sam, tužan bez nje, njene slike bole, zovu je da se vrati, da mu dođe. Smeškala se dok je čitala te poruke i pitala se dokle čovek može ići u ubeđivanju nekoga ko je izišao iz njegovog života.
Sledećeg dana je pomislila kako se on budi tamo sam, bez nje, i zapitala se koliko će mu trebati vremena da krevet ispuni- nekom drugom. Ne dugo, zaključila je. Takav je čovek, ne ume da bude sam. Vraćala se iz grada autobusom, gužva, nigde mesta. Baš joj nije prijalo stajanje, guranje, pa je nastavila da se provlači do mirnjeg dela autobusa. I onda ga je videla. Sedeo je ispred nje s nekim muškarcem i glasno se smejao. Htela je da se vrati, da je ne vidi, no utom je čula nešto što ju je zadržalo.
“Zamisli sad nju tamo. Dolazi i ljubi vrata!“
„Zašto misliš da je tamo?“ upita ga drug.
„Toliko sam je ubeđivao, molio i kumio, da mi je nešto sažaljivo odgovorila. Smilovala se nada mnom tako jadnim i siguran sam da je sada već tamo. Prevalila toliki put, dolazi pred kuću i ljubi vrata. Kako je to slatka osveta!“
Tako li je on zamislio! Da je namami molbama i ismeje? Ubeđen da je ona tamo i da ga traži? A on ovde uživa u slatkoj osveti.

Progurala se malo napred, očešala ga u prolazu tek da je primeti i pogledi su im se sreli. Zapanjenost  u njegovim očima bila je dovoljna. Izišla je na prvoj stanici.

 Priče smo anam i ja pisale na zadatu temu, pojmovi zajednički: razlaz ljubavnika, susret u autobusu. Evo šta je ispalo.