Valcer

Imala sam duhovitog i veoma radoznalog kolegu. Majstor da napravi šalu ni iz čega. Ozbiljan  kad treba. I jednog popodneva on baš na udarnom mestu na ulazu, i policajac u punoj opremi, strog i ozbiljan, ide ka njemu, i kad se ovaj već zaledio, zapita ga: "Izvinite, da li je tu doktorka sanjarenja56?". Njemu pade kamen sa srca. Sutradan popodne opet on na istom mestu, u susret mu ide vladika u punoj vladičanskoj odori, on ne veruje svojim očima (ipak je to bolnica, koja još nema svog duhovnika), pa se zabezeknuo, a vladika mu prilazi i ljubazno pita: "Izvinite, gde mogu naći doktorku sanjarenja56?". Sledećeg dana kolega mi se žali da ga stresiram, i ako se sledećeg dana pojave dve kaluđerice i traže mene, on daje otkaz! Odgovorih : "Ne mogu da ih zovnem da dođu sutra, može li prekosutra?".
Siroti moj kolega, ko zna ko mu se sledećih dana priviđao kako mu prilazi!!

Imali smo sreću da živimo u vreme "sveca koji hoda", partrijarha Pavla. Teško da ovi prostori poznaju boljeg, i da će ga poznavati. Imao je izražen smisao za humor, pa su ostale i anegdote o njemu da se prepričavaju.

Kad su ga lekari VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio:
- To me pitajte kada ostarim, još sam ja mlad.

Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:
- Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo.

Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane „?” kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: „Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu”, a patrijarh mu je na to odgovorio:
- Jesmo, al’ kad popijemo ništa ne valjamo.

Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:
- Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak.

U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa „škorpionom” o pojasu. Na to je rekao:
- Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide.
 
Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se “uzalud ne bi trošila struja”, jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:
- A ti na to trošiš struju?

Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi “prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju” i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:
- Znate, svako vidi ono što želi.

Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:
- Čija su to tolika luksuzna kola parkirana?
- Naših vladika. Došli su njima na Sabor - odgovorio je pratilac.
- O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?! - duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.

-Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:
- Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći!

1.Kad je primljen na odeljenje, svi su se uzmuvali. Sve što je suknju nosilo počelo je da liči na suncokrete, okretalo se za njim, divilo se, kao što se divi remekdelu. Mladić je bio lep kao Apolon, visok, sjajno građen, lepo vaspitan, svaka mu na mestu. Zavideli su mi neki što je baš moj pacijent. A mene zabavljalo što svi "otkidaju" na njega. I pitam ga jednom na koga je tako lep. "I na mamu i na tatu", odgovori mi on. Majka lepotica, čuvena u kraju. A otac sveštenik, zbog kojeg su, priča se, u pravoslavnu crkvu dolazile i muslimanke i katolkinje...I jedog dana mi mladić reče da će njegov otac doći da popriča sa mnom, pita za sina. "Prepoznaćete ga", šeretski se nasmeši. Nije mislio na mantiju u kojoj je došao. Kad se pojavio na odeljenju, sve se žensko za njime okrenulo. A on ide pravo, smeška se i nosi u ruci veliku bombonijeru "Beli anđeo". Nisam ni znala da takve prave. Bombonijera je bila meni namenjena, a razgovor prijatan, sa učenim čovekom izuzetne lepote. I dan danas nasmešim se kad se setim te scene, prelep sveštenik s bombonijerom "Beli anđeo".

                                          ***********************

2. Otišao je iz manastira na Kosovu 1999. među poslednjima. Morao, iz zdravstvenih razloga, i tako i kod nas dospeo. Pomogli smo koliko smo mogli. Široke duše, duhovit, bilo je zanimljivo divaniti s njim kad bi se našlo malo vremena. Čak mi je i viceve pričao na dežurstvu, kad nema hitnih intervencija. Posle nekog vremena stiže na kontrolu, radostan što nas vidi. Dođe srdačno da mi se javi, pa zastane, lista ikonice u ruci, prelista ih nekoliko puta, gleda njih pa mene, i na kraju izabra Belog anđela i pruži mi ga...otada ga uvek  nosim uza se, kao svoj zaštitni znak.

Izjave stranaka, na Birou za zapošljavanje Obrenovac:

Izvinite, mene zanimaju ovi mikrotalasni krediti.
Ja sam u firmi proglašena kataloškim viškom.
Znate, treba mi onaj vaš kolega. Mi smo prošli put radili nešto, pa sam ja došla opet.
Izvinite što kasnim, imao sam jedan mnogo smrtan slučaj.
"Da li imate zdravstvenih problema?", "Imam, ne čujem na uši."
Ja sam došao jer mi je rečeno da se treba održati reč.
Izvinite puno, ja sam neškolovanka.
U kojoj knjižari mogu da kupim CV obrazac?
Moram doći do vas, malo pre sam bila na grupnom saslušanju.
Izvinite ja sam došao imam redovan pregled.
Ja sam profesionalni bolesnik.
Bila sam tamo na intimnom razgovoru.
"Šta ste po nacionalnosti?", "Muško, mislim, muški Srbin."

Dobar dan, ja sam došao da se prijavim. Doneo sam sve što mi treba, original i falsifikat diplome.
"Gde vam je radna knjižica?", "Pojeo je ker."

Ja sam došla za babu za novčane pare.
Izvinite, mutirala sam datum.
Zanimaju me programi ovih vladinih neorganizacija.

*kako se kunu Srbi
- Oni koji imaju platu do 20.000 din:
"LEBA MI !"
- Oni koji imaju do 40.000 din:
"SVEGA MI !"
- Oni koji imaju do 100.000 din:
"POŠTENJA MI"
- POLITIČARI i BIZNISMENI:
"NE MAK'O SE S OVOG MESTA!"

Lepo je kad dama ima dugu kosu, zar ne? A lepo i kad je devojčica dugokosa. Ima li dužina kose veze sa životom? Nema, kažete. Pa, nekad imati dugu kosu znači preživeti. Ne verujete? Ispričaću vam, pa prosudite!
Imala sam 5 godina i dugu crnu kosu ispod struka, najčešće spletenu u duge pletenice, da ne smetaju živahnoj devojčici koja ceo dan provodi na obali mora loveći rakove, pecajući ribice, skupljajući školjke i ogrce. U Sućuraj, ljupko mestašce na rtu Hvara, gde sam provodila leta kod mojih, svraćao je parobrod, tada glavno prevozno sredstvo. U parobrod se ulazi preko daske između broda i rive. Došla je mama da me odvede, a baka mi poklonila šarenu vunicu. Veselo trčim na obalu, sakrivajući vunicu u ručicama.  U brod ulaze putnici, motori se zahuktali, parobrod se ljulja pred polazak, do obale jedva metar. Sada nije zdravo boraviti u moru između parobroda i obale, brod može lako potopiti nekog, a i zgnječiti o kamenu rivu. Naravno, niko pametan se tu ne kupa, ali ko će zabraniti devojčici da trči i žurno uleće u parobrod preko daske bez ograde? I da se sudari s debeljkom koji prelazi dasku, i upadne u more? A još ne zna da pliva! Odmah je primećeno da sam upala, nisu me čuli, samo su videli da sam nestala. Sućurani se sjatili na obalu, viču: "Seko, pruži ruke!", ali Seka ne pruža, batrga se u moru i pokušava da ne ukvasi vunu! Na pamet mi ne pada da sam u opasnosti. Dvojica brzo zaključiše da vremena za gubljenje nema, jedan leže na rivu, drugi ga uhvati za noge, i prvi se spusti niz obalu, uhvati me za pletenice i izvuče iz vode. Aplauz na rivi, svi oduševljeni ! Ja nisam baš oduševljena što su me vukli za kosu, ne shvatam opasnost, samo oduševljeno otvaram ruke: vunica ostala suva!
Kad sam se kao mnogo starija odlučila da odsečem dugu kosu, neki su me podsećali da toj kosi verovatno dugujem život!