Valcer

U salonu automobila:
"Dobar dan, interesuje me najnoviji model Yuga!"
"Dobar dan... izvolite pogledati... evo ga ovde..."
"Oh, dopada mi se! Ima li klimu?"
"Kako da ne... ima klimu, ABS, grejanje sedista... Ima i dodatno dugme koje kad pritisnete odmah automatski aktivirate krila i pri vecoj brzini mozete i da letite..."
"Jel' vi to mene zafrkavate!?"
"Pa... prvi ste poceli..." 
  
*******************************
 
Provalio lopov u kuću i počeo krasti. Najednom začu glas:
- Isus te gleda.
Okrene se i ne vide nikog te nastavi krasti. Ponovo začu opet isti glas:
- Isus te gleda!
Okrene se i bojažljivo upita:
- Tttttko je tttto?
Nepoznati glas odgovori:
- Mojsije.
Malo bolje se ogleda i vidi papagaja u kavezu i upita:
- A koji to idiot dade ime papagaju "Mojsije"?
Papagaj će na to:
- Onaj isti koji je dobermanu dao ime Isus.

Čuvate li vaše spomenare? One sveske  malo čvršćih korica između kojih se ugnezde naša mladalačka razmišljanja, poneka ljubavna iskrica (kao, reći ću mu - joj, a da niko ne primeti osim prave osobe), riznice naših sanjarenja, škrinje pune uspomena? U mome zelenom spomenaru defiluju delom zaboravljeni, delom i sada pamćeni drugari i drugarice. Čuvam ga kao dragocenost, kao jednu od najslađih uspomena iz mladosti. Počinje uvodom autora: “Ko za spomen prijateljstva želi da mi pruži dar, neka želju srca svoga upiše u spomenar, i “Sve prolazi kao sjena, kao brzi morski val, samo jedno što ostaje - prijateljski je osećaj”. Da se zajedno podsetimo tih mladalačkih umotvorina? Prvi nastavak?

Ovaj spomenar zadržat će svu poetiku naše mladosti. Otvori ga češće! S njim ćeš držati u rukama sva naša mlada srca, sjetiti se svih prijatelja, pa i mene ( Melita).

Kada budeš ostarila, kada budeš baka, uzmi ovu knjigu, uspomenu đaka, u knjizi ćeš naći tada ime moje, ti se sjeti kolegice svoje! (Mirica)

Da se sreća bere kao cvijeće, dala bih ti pun buket radosti i sreće! (Božena)

Svako cvijeće vene, ali možda neće uvenuti sjećanje na mene (Ivna)

Čovek sazna da je bio sretan tek onda kada mislima luta po ruševinama izgubljene sreće (Branka).

Naše je srce riznica, ako ga odjednom isprazniš, onda si propala (Predrag)

Ako te ikada gorka reč povrijedi duboko u duši, pobjeđuj sve tužne i i okrutne misli, jer čovjek je velik tek onda kad prašta! (Jadranka M)

Život je samo borba, lijepi sni ga prate, tiho prođu mladi dani i nikad se ne vrate. Kada bijeli snježak prši, sva priroda tada vene, ali vijekom traju naše đačke uspomene (Smiljka)

Anka, dok si  mlada ne znaš što je nada, kada budeš veća znaćeš šta je sreća, šta je ljubav nećeš znati dok se nećeš gorko naplakati (Neda)

Mladost će brzo proći, kao proljetni sunčan dan, kad ostariš ti ćeš reći: to bijaše samo san! (Jadranka B)

Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji lepa,

nezavisna, samopouzdana princeza videla je

žabu dok je sedela na obali nezagađene bare

na zelenoj livadi u blizini  svog dvorca,
razmatrajući ekološka pitanja.  Žaba je

uskočila u princezino krilo i rekla: "Elegantna

damo, ja sam jednom bio zgodan princ,
sve dok me zla veštica nije začarala.

Međutim, jedan tvoj poljubac  ponovo će

me pretvoriti u lepog i mladog princa,

što ja i jesam, i tada, moja draga, mi ćemo

se venčati i živeti  u tvom dvorcu s mojom

majkom, gde ćeš mi ti kuvati,  rađati moju

decu, prati moju odeću i pritom osećati

večnu zahvalnost i sreću zbog toga!."

I te večeri, dok je princeza raskošno večerala

reš pržene žablje batke začinjene belim

vinom u krem sosu od belog luka, tiho se

nasmejala i pomislila:

"Pa ne bih baš rekla."

Šta čini celinu (100%)? Šta to znači davati više od 100%?
Da li ste se ikada zapitali šta misle ljudi koji tvrde da daju više od
100%? Svako od nas je bio na jednom od onih sastanaka na poslu gde se
od nas zahteva da dajemo više od 100%. Kako dostići naprimer 103% ?
Šta to predstavlja u stvarnom životu?
Predstavljam vam jednostavnu matematičku formulu, koja će vam, kao što je i
meni, pomoći naći odgovore na gornja pitanja.
Iz čisto matematičkog ugla gledanja išlo bi to ovako:
Ako zapišemo:

A B C D E F G H I J K L M N O P Q R S T U V W X Y Z
i pridružimo vrednosti na sledeći način:
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26
Sledi da je:
H-A-R-D-W-O-R-K (naporan rad) = 8+1+18+4+23+15+18+11 = 98%
K-N-O-W-L-E-D-G-E (znanje) = 11+14+15+23+12+5+4++7+5 = 98%
Onda:
A-T-T-I-T-U-D-E (odnos prema poslu) = 1+20+20+9+20+21+4+5 = 100%
B-U-L-L-S-H-I-T (to već znate šta je) = 2+21+12+12+19+8+9+20 = 103%
Ali pogledaj gde te ljubljenje može dovesti:
A-S-S-K-I-S-S-I-N-G (ljubljenje guzice, dupelizništvo, uvlačenje...)=
1+19+19+11+9+19+19+9+14+7 = 118%

Iz toga možemo matematičkom sigurnošću zaključiti da nas

NAPORAN RAD i ZNANJE dovode blizu cilja, ODNOS PREMA

POSLU nas dovodi do željenog cilja ...
Dok nas UVLAČENJE i LJUBLJENJE GUZICE izbaci

visoko iznad svih granica!

Ma šta će neko ko nema vremena ni za lek- na blogu? Šta tamo radi, dangubi, traći vreme? Komunicira sa virtuelnim osobama koje nikad neće upoznati, a i ako upozna, ima grdno da se razočara, jer se svako prikazuje boljim na blogu nego što je ustvari. Eto, to meni mnogi rekoše, a bogami i sinovi, ne pada im na pamet ni da virnu na blog, kad god želim da im pokažem majstorije neke tamo domaćice, Baladaševića, krilanđela, tužne,  principesse78, milorda, pedesetplus, blogamimoga i još dvadesetak medenih i šašavih imena pisaca koji se skrivaju pod pseudonimima i nikako da otkriju u kojim se knjižarama mogu naći njihove knjige. Neće ni za lek da pogledaju, kažu, čemu to, kad su ti ljudi virtuelni. E, cvrc gevezen zajn! Nagovore me milord,  pedesetplus i blogamimoga da otvorim svoj blog, kažu, imam šta da kažem, šteta da to držim za sebe. Pošteno da kažem, kad mi prvi put pedesetplus pomenu blog, pitala sam šta je to, jede li se ili oblači, pa lekciju po lekciju, čak i ja shvatih tu zemlju Nedođiju u koju možemo da pobegnemo kad nam je svega u realnosti dosta. I gde da se uključim, pitam se ja, pa ukucam slučajno blog.i yu i dođoh do ovog bloga. Ostavim stidljivo prvi tekst, odgovore mi oni koji su me i naterali u ove vode, ohrabrim se i napišem drugi post, o plesu, i prva se javi domaćica. Zašto li sam odmah imala utisak da mi je bliska, ne bih umela reći, kad se iz daljih postova dalo shvatiti da se nikad upoznale nismo. I nastavismo  blog korespondenciju, sve toplije, uz moje divljenje njenim prelepim postovima i fenomenalnim komentarima u kojima je svaka reč na svome mestu, i počesmo da se sasvim iskreno zovemo blogsestrama. Onda me ona baci u nesvest čestitkom za prvi mesec mog bloga uz prigodnu tortu, za mesec bloga za koji sam se pitala da li je uputno da to čak i ovlaš pomenem. Bilo je samo pitanje dana kad ćemo uklopiti naša vremena i videti se uživo. Dogovor krajnje jednostavan i spontan, časkom dogovoreno mesto, još lakše kako se prepoznati, a na kraju, kad se pojavila, jednostavno smo se prepoznale.  I sad se lepo pitam gde se to moj tata sve skitao po Jugi i zašto mi je tajio da imam malo mlađu sestru, zar nije mogao da mi kaže, kad smo mi već zaboravile da smo se kao male igrale u pesku…Jesmo li se igrale, pitate se vi? Ostaje vam da pogađate…a dok vi pogađate, izvinite me, moram da proverim  da li je mojoj seki bolje, juče joj nešto tmuran dan teško pao, a danas se vidi i zašto, provejava sneg…

P.S. Idem da napravim medalju zasluga za nas za ono troje što me baciše u blog vode, jer da to ne uradiše, ko zna kad bih ja pronašla svoju davno zagubljenu sestru??!