Valcer

Došao starac kod doktora na pregled. Doktor, nakon pregleda kaže:
"U odličnoj ste formi. Kako uspevate da imate odličan krvni pritisak i da ste u sjajnoj formi, a imate 80 godina?"
Starac mu kaže: "Lako...Ustajem rano, pre zore...Lovim paunove po čitav dan pa me to drži u formi."
Doktor mu kaže: "Lovite paunove? Ne....To nije razlog vašeg odličnog zdravlja. Mora da je nasledno. Koliko godina je imao vaš otac kad je umro?"
Starac začuđeno odgovori: "Ko kaže da mi je otac mrtav?"
Doktor: "Vaš otac je još uvek živ? Pa koliko godina ima on?"
Starac: "Ima 99 godina. Baš je jutros bio sa mnom u lovu. To i njega drži u  formi."
Doktor: "Aha...Razumem... Ali to ipak nije razlog. Koliko godina je imao vaš deda kad je umro?"
Starac, ljutito: "Ma ko kaže da je mrtav??"
Doktor: "Hoćete da kažete da vam je deda još uvek živ??? On mora da ima oko 120 godina."
Starac: "Da, deda ima 118 godina."
Doktor, sav frustriran: "I...pretpostavljam da je i on sa Vama lovio paunove jutros?"
Starac: "Ne...Ne...on nije jutros mogao sa nama da ide u lov jer se priprema za svadbu."
Doktor: "Zašto pobogu hoće da se oženi sa 118 godina?"
Starac: "Ma on baš i ne bi....nego roditelji vrše pritisak na njega..."

Jednog dana jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima neke zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i kartonom na kome je pisalo: "Slep sam,  molim vas pružite mi pomoć."   
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, zaustavio se  zapazivši da je u šeširu bilo ostavljeno  samo nekoliko metalnih novčića. 
 Sagnuo se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo karton i okrenuo ga, ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir sada bio pun novčića i novčanica. Slepi prosjak, prepoznavši ga po koraku, uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. Prolaznik odgovori: 
"Nisam napisao neistinu - samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi. 
  
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: 
"Danas je proleće ... a ja ga ne mogu videti". 

Još u ranijim stadijumima svog života uvideo sam da ljudski rod ne valja više od pokvarenog jajeta. Oduvek smo mislili kako smo dominantna  vrsta, ustvari dominiramo svojim iluzijama. Nikad nismo bili dostojni Zemlje, uništavali smo je i izrabljivali. Crpili smo prirodne resurse za koje smo drugim ljudima uzimali pare, da bi ti resursi, koliko god bili vredni u početku, postali neupotrebljivi i završili na đubrištu, uništavajući atmosferu i razarajući Zemljinu jedinu zaštitu od štetnih zračenja, ozonski omotač. Počeli smo da grebemo vrata ka znanju na potpuno apsurdan način. Prihvatali smo dokazano kao dogmu, a sve što nismo mogli da objasnimo odbacili smo kao nemoguće, čak i stvari koje  su nam pred nosom poricali smo i govorili da su nemoguće. U početku nismo ništa istraživali, zatim smo počeli da istražujemo prošlost koja ne pripada nama, time što smo gledali u zvezde, potom smo se usudili da se okrenemo prema sebi i počnemo da istražujemo sebe, ali još uvek nismo ni takli ono što nam je dato kao jedini pravi dar od boga, genom i mozak. Iz genoma bismo saznali ko smo, šta smo i odakle smo u krajnjem slučaju. Mozak bi nam potencijalno predočio sve što smo odbacivali i otkrio sposobnosti koje smo uspeli da odbacimo i svojom glupošću uništimo sve o njima, ali ako ništa drugo i da otkrije nove sposobnosti koje smo ponovo zbog gluposti uspeli da previdimo. Stalno gledamo u nebo, a ne možemo da prihvatimo da tamo negde postoji  civilizacija koja bi smela da se oslovi tim imenom ili čak vrsta bića tehnološki ili nekako drugačije sposobna da nam se povremeno pridruži na ovoj planeti i od olupina ljudske vrste pokušaju da naprave nešto. Ponekad se i pominje famozni smisao života, koji je samim svojim postojanjem besmislen,  osim ako sve ovo nije nečija igra i nekome time čini boljitak, ili čak ako je ovo priprema za nešto više i svrsishodno. Sve drugo bi direktno pokazivalo na besmisao života, zato što sve i svi umiru i šta god da se učini koristiće samo nečemu što će nestati.

            U ovakvom užasnom svetu  u još goroj situaciji jedino nam  ostaje da verujemo u nešto ili nekoga i da mislimo da će život biti bolji uz nekoga ili nešto.           

Samo opstaje  čvrsta nada u dobro  i ništa drugo!

(Ovo je pisao moj sin sa 16 godina. Porazila me tragika njegovog razmišljanja).

3 godine : Pogleda se i vidi Kraljicu.  
8 godina: Pogleda se i vidi Pepeljugu.  
15 godina: Pogleda se i vidi Ružnu sestru (mama, ne mogu ići u školu ovakva !)  
20 godina: Pogleda se i vidi: "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo”, ali odluči da iziđe u svakom slučaju  
30 godina: Pogleda se i vidi "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo, ali odluči da nema vremena da to popravi i izlazi  u svakom slučaju  
40 godina: Pogleda se i vidi "čista sam" i izlazi.  
50 godina: Pogleda se i vidi "To sam ja" i izlazi gde god  želi  
60 godina: Pogleda se i podseća se svih ljudi koji se više ne mogu videti u ogledalu. Izlazi i osvaja svet.  
70 godina: Pogleda se i vidi mudrost, veselje i sposobnost, izlazi  i uživa u životu.  
80 godina: Ne zamara se sa gledanjem. Samo stavi crveni šešir i izlazi da se zabavi.  

      Ime mu je bilo Fleming, bio je siromašan škotski seljak. Jednog dana,  dok je crnčio za preživljavanje porodice, čuo je iz obližnje močvare povik u pomoć. Odbacio  je alat i požurio u močvaru.  Tamo je, zaglibljen do pojasa u crnom blatu, prestrašeni dečak vikao i borio se, da bi se izvukao iz močvare. Seljak Fleming spasao je dečaka  sigurne smrti.  Sledećeg  dana u seljakovo se dvorište dovezla bogata kočija. Elegantno obučeni plemić izišao je iz kočije i predstavio se kao otac dečaka, kog je seljak spasao.  "Želim da Vam platim" , rekao je plemić. 'Spasli ste život mome sinu!'  "'Ne , ne mogu primiti novac za to što sam uradio", rekao je škotski seljak i  odbio ponudu. Tada je  naišao seljakov sin.!"'Da li je to Vaš sin?" - upitao je plemić. "Da!' -  ponosno je odgovorio seljak. "'Napravimo dogovor" -  predložio je plemić  -  Dozvolite mi, da mu osiguram obrazovanje, kakvo ima i moj  sin.  Ako je momak imalo sličan ocu, bez sumnje će stasati u čoveka na koga ćemo obojica biti ponosni".

  Tako je i bilo. Sin seljaka Fleminga pohađao je najbolje škole i za čas je završio bolničku medicinsku školu sv. Marije u Londonu i postao je poznat u celom svetu kao Sir Alexander Fleming, pronalazač penicilina. Nakon više godina plemićev sin, koji je bio spasen iz močvare, razboleo  se od upale pluća.  I šta ga je tada spaslo ?  -  Penicilin ! A kako se zvao plemić?  - Lord Randolph Churchill. A ime njegovog sina? - Sir Winston Churchill.