[ Susreti ] 25 Mart, 2008 17:02

 

Ma šta će neko ko nema vremena ni za lek- na blogu? Šta tamo radi, dangubi, traći vreme? Komunicira sa virtuelnim osobama koje nikad neće upoznati, a i ako upozna, ima grdno da se razočara, jer se svako prikazuje boljim na blogu nego što je ustvari. Eto, to meni mnogi rekoše, a bogami i sinovi, ne pada im na pamet ni da virnu na blog, kad god želim da im pokažem majstorije neke tamo domaćice, Baladaševića, krilanđela, tužne,  principesse78, milorda, pedesetplus, blogamimoga i još dvadesetak medenih i šašavih imena pisaca koji se skrivaju pod pseudonimima i nikako da otkriju u kojim se knjižarama mogu naći njihove knjige. Neće ni za lek da pogledaju, kažu, čemu to, kad su ti ljudi virtuelni. E, cvrc gevezen zajn! Nagovore me milord,  pedesetplus i blogamimoga da otvorim svoj blog, kažu, imam šta da kažem, šteta da to držim za sebe. Pošteno da kažem, kad mi prvi put pedesetplus pomenu blog, pitala sam šta je to, jede li se ili oblači, pa lekciju po lekciju, čak i ja shvatih tu zemlju Nedođiju u koju možemo da pobegnemo kad nam je svega u realnosti dosta. I gde da se uključim, pitam se ja, pa ukucam slučajno blog.i yu i dođoh do ovog bloga. Ostavim stidljivo prvi tekst, odgovore mi oni koji su me i naterali u ove vode, ohrabrim se i napišem drugi post, o plesu, i prva se javi domaćica. Zašto li sam odmah imala utisak da mi je bliska, ne bih umela reći, kad se iz daljih postova dalo shvatiti da se nikad upoznale nismo. I nastavismo  blog korespondenciju, sve toplije, uz moje divljenje njenim prelepim postovima i fenomenalnim komentarima u kojima je svaka reč na svome mestu, i počesmo da se sasvim iskreno zovemo blogsestrama. Onda me ona baci u nesvest čestitkom za prvi mesec mog bloga uz prigodnu tortu, za mesec bloga za koji sam se pitala da li je uputno da to čak i ovlaš pomenem. Bilo je samo pitanje dana kad ćemo uklopiti naša vremena i videti se uživo. Dogovor krajnje jednostavan i spontan, časkom dogovoreno mesto, još lakše kako se prepoznati, a na kraju, kad se pojavila, jednostavno smo se prepoznale.  I sad se lepo pitam gde se to moj tata sve skitao po Jugi i zašto mi je tajio da imam malo mlađu sestru, zar nije mogao da mi kaže, kad smo mi već zaboravile da smo se kao male igrale u pesku…Jesmo li se igrale, pitate se vi? Ostaje vam da pogađate…a dok vi pogađate, izvinite me, moram da proverim  da li je mojoj seki bolje, juče joj nešto tmuran dan teško pao, a danas se vidi i zašto, provejava sneg…

P.S. Idem da napravim medalju zasluga za nas za ono troje što me baciše u blog vode, jer da to ne uradiše, ko zna kad bih ja pronašla svoju davno zagubljenu sestru??!

 

[ Humor ] 24 Mart, 2008 15:00

 

Došao starac kod doktora na pregled. Doktor, nakon pregleda kaže:
"U odličnoj ste formi. Kako uspevate da imate odličan krvni pritisak i da ste u sjajnoj formi, a imate 80 godina?"
Starac mu kaže: "Lako...Ustajem rano, pre zore...Lovim paunove po čitav dan pa me to drži u formi."
Doktor mu kaže: "Lovite paunove? Ne....To nije razlog vašeg odličnog zdravlja. Mora da je nasledno. Koliko godina je imao vaš otac kad je umro?"
Starac začuđeno odgovori: "Ko kaže da mi je otac mrtav?"
Doktor: "Vaš otac je još uvek živ? Pa koliko godina ima on?"
Starac: "Ima 99 godina. Baš je jutros bio sa mnom u lovu. To i njega drži u  formi."
Doktor: "Aha...Razumem... Ali to ipak nije razlog. Koliko godina je imao vaš deda kad je umro?"
Starac, ljutito: "Ma ko kaže da je mrtav??"
Doktor: "Hoćete da kažete da vam je deda još uvek živ??? On mora da ima oko 120 godina."
Starac: "Da, deda ima 118 godina."
Doktor, sav frustriran: "I...pretpostavljam da je i on sa Vama lovio paunove jutros?"
Starac: "Ne...Ne...on nije jutros mogao sa nama da ide u lov jer se priprema za svadbu."
Doktor: "Zašto pobogu hoće da se oženi sa 118 godina?"
Starac: "Ma on baš i ne bi....nego roditelji vrše pritisak na njega..."

[ Lepota ] 23 Mart, 2008 21:05

 

Jednog dana jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima neke zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i kartonom na kome je pisalo: "Slep sam,  molim vas pružite mi pomoć."   
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, zaustavio se  zapazivši da je u šeširu bilo ostavljeno  samo nekoliko metalnih novčića. 
 Sagnuo se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo karton i okrenuo ga, ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir sada bio pun novčića i novčanica. Slepi prosjak, prepoznavši ga po koraku, uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. Prolaznik odgovori: 
"Nisam napisao neistinu - samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi. 
  
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: 
"Danas je proleće ... a ja ga ne mogu videti". 

 

[ Lepota ] 22 Mart, 2008 18:32

           

Još u ranijim stadijumima svog života uvideo sam da ljudski rod ne valja više od pokvarenog jajeta. Oduvek smo mislili kako smo dominantna  vrsta, ustvari dominiramo svojim iluzijama. Nikad nismo bili dostojni Zemlje, uništavali smo je i izrabljivali. Crpili smo prirodne resurse za koje smo drugim ljudima uzimali pare, da bi ti resursi, koliko god bili vredni u početku, postali neupotrebljivi i završili na đubrištu, uništavajući atmosferu i razarajući Zemljinu jedinu zaštitu od štetnih zračenja, ozonski omotač. Počeli smo da grebemo vrata ka znanju na potpuno apsurdan način. Prihvatali smo dokazano kao dogmu, a sve što nismo mogli da objasnimo odbacili smo kao nemoguće, čak i stvari koje  su nam pred nosom poricali smo i govorili da su nemoguće. U početku nismo ništa istraživali, zatim smo počeli da istražujemo prošlost koja ne pripada nama, time što smo gledali u zvezde, potom smo se usudili da se okrenemo prema sebi i počnemo da istražujemo sebe, ali još uvek nismo ni takli ono što nam je dato kao jedini pravi dar od boga, genom i mozak. Iz genoma bismo saznali ko smo, šta smo i odakle smo u krajnjem slučaju. Mozak bi nam potencijalno predočio sve što smo odbacivali i otkrio sposobnosti koje smo uspeli da odbacimo i svojom glupošću uništimo sve o njima, ali ako ništa drugo i da otkrije nove sposobnosti koje smo ponovo zbog gluposti uspeli da previdimo. Stalno gledamo u nebo, a ne možemo da prihvatimo da tamo negde postoji  civilizacija koja bi smela da se oslovi tim imenom ili čak vrsta bića tehnološki ili nekako drugačije sposobna da nam se povremeno pridruži na ovoj planeti i od olupina ljudske vrste pokušaju da naprave nešto. Ponekad se i pominje famozni smisao života, koji je samim svojim postojanjem besmislen,  osim ako sve ovo nije nečija igra i nekome time čini boljitak, ili čak ako je ovo priprema za nešto više i svrsishodno. Sve drugo bi direktno pokazivalo na besmisao života, zato što sve i svi umiru i šta god da se učini koristiće samo nečemu što će nestati.

            U ovakvom užasnom svetu  u još goroj situaciji jedino nam  ostaje da verujemo u nešto ili nekoga i da mislimo da će život biti bolji uz nekoga ili nešto.           

Samo opstaje  čvrsta nada u dobro  i ništa drugo!

(Ovo je pisao moj sin sa 16 godina. Porazila me tragika njegovog razmišljanja).

[ Lepota ] 21 Mart, 2008 18:03

 

3 godine : Pogleda se i vidi Kraljicu.  
8 godina: Pogleda se i vidi Pepeljugu.  
15 godina: Pogleda se i vidi Ružnu sestru (mama, ne mogu ići u školu ovakva !)  
20 godina: Pogleda se i vidi: "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo”, ali odluči da iziđe u svakom slučaju  
30 godina: Pogleda se i vidi "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo, ali odluči da nema vremena da to popravi i izlazi  u svakom slučaju  
40 godina: Pogleda se i vidi "čista sam" i izlazi.  
50 godina: Pogleda se i vidi "To sam ja" i izlazi gde god  želi  
60 godina: Pogleda se i podseća se svih ljudi koji se više ne mogu videti u ogledalu. Izlazi i osvaja svet.  
70 godina: Pogleda se i vidi mudrost, veselje i sposobnost, izlazi  i uživa u životu.  
80 godina: Ne zamara se sa gledanjem. Samo stavi crveni šešir i izlazi da se zabavi
.