Naša Muckos očekuje pesmu koju sam pronašla za nju, ali sam sigurna da će se svima dopasti. Toliko je mudrosti u njoj da sam zanemela kad sam je čula. Napisao ju je pesnik Goran Petrović iz Sokobanje, skidam kapu za maestralnost mudre lepe reči! Prenosim je kako sam je dobila.
Не тражи звезду
Не осврћи се никад и не мисли често
На неку давно пређену стазу
јер све што је било више бити неће
и сви смо ми овде само у пролазу.
Не плачи за играчком што је сломљена,
јер сви смо играчке у нечијој руци,
судбина је она која конце вуче
и кад смо срећни и кад смо на муци.
Не, не мисли никад да је могло другачије
не тугуј за цветом што у теби вене,
јер све твоје туге, кад пролети време,
биће једног дана само успомене.
Не чепркај много по прошлости својој
и не скупљај по њој мрве прошле среће,
јер и ми смо мрве под небеском капом
и све што је било више бити неће.
Не жали за неким кога више нема,
него реци само: Лепо нам је било.
Сачувај га негде у сећању своме,
као птиче што се на дну гнезда скрило.
Не жали за вином што је проливено
и не скупљај стакла поломљене чаше,
јер једино можеш да озледиш себе,
а вина још има препуне су флаше.
Не осуђуј живот, не проклињи снове,
не тужи за срећом што је некад била.
Тек треба да сањаш! Тек треба да летиш!
А теби још нису поломљена крила.
И не мисли никад да не може боље,
да не може лепше, да не може више,
јер ти си још увек на почетку књиге,
коју овај живот отвара и пише.
Не гледај далеко и не тражи звезду,
што се негде сјаји по небу високу,
јер звезде су лепе али су далеке,
а најлепша звезда сија у твом оку.
И све што је сада биће само прошлост,
нико од нас не зна шта га сутра чека,
а срећа је можда одмах ту, крај тебе,
ни заувек прошла, ни тако далека.
Горан Петровић из Сокобање
