U metohijsku svetu zemlju u Suvajama koreni im duboki urasli. Jedva su odsekli nadzemni deo da ih Arsenije povede putem bez povratka na sever. Oni što su slavili Sv. Nikolu ognjišta podigoše u Sremu, drugi sa ikonom Sv. Mrate u Bačkoj. Nesiguran život odvede jedan deo dalje, u plodnu Slavoniju. Podno Papuka nova gnezda su svili. Sa potomcima Preradovića se pomešali. Nisu se sklonili kad su zapucale prve puške 1941. Baku s četvero nejači odveli su u Staru Gradišku, predlogor Jasenovca. Tu su zauvek zaspali. Dedu i njegovog brata u Norvešku, da grade krvavi put. Ledenog januara 1943. deda ostade smrznut u Korgenu. Njegovog brata spasila je Norvežanka i zadržala ga uza se. Tatu i strica odveli su u Austriju, na prinudni rad, proveli su rat 100 km jedan od drugoga, a nisu znali za sudbinu ostalih. Pred kraj rata pustiše ih, tata stiže u Pakrac i ne nađe nikoga. Povukli su ga partizani, mornarici se pridružio i tu je sreo lepu partizansku bolničarku. Planula je ljubav u kojoj je umeo i da na tren zaboravi šta je sve prošao. Krenu obnova, ponovno podizanje zemlje iz pepela, njih dvoje su ni iz čega počeli život. Preko „Arene“ pronašao je sestru, koju su dobri ljudi sklonili, pa brata. Saznali su da oca, majku i četvero braće i sestara nikad više neće videti. Rađala se deca, dečak isti deda, devojčica kao kopija Nevenke što je ostala u večnom snu u logoru. Naslednici nestalima su podareni da se večni ciklus umiranja i rađanja delom zatvori. Morem okupano detinjstvo devojčica nikad zaboraviti neće, ali su je vukli koreni i vratila se odakle su njeni preci krenuli. Sad podiže svoje ponose na pričama o prošlom i opreznoj veri u buduće. Nikad da se ne ponove stradanja. Da se ne zaboravi, pod ikonom da se za slavskim stolom sećaju.
