Ima dana kad vam se čini da vaša misao prizove sve što vam treba. Nećemo o danima kad vam se čini da prizivate samo ono najgore. Te ćemo preskočiti ovog puta, a i kasnije :)
Nedeljno dežurstvo, bolnički kuvar zaboravio da od namirnica na raspolaganju može napraviti nešto jestivo. Ni do čega ne možete doći, ne možete izići, a kad radite 25 sati - nešto treba i pojesti. Kažem mojim gladnim sekama: "Ma ne treba mi nešto naročito, ali da mi je sada pogača i malo kajmaka, bilo bi taman kako valja!" Nekoliko minuta kasnije kucka rođaka pacijenta kome je došla u posetu, nosi još toplu pogaču i kaže: "Sigurno ste gladne, ja umesila pogaču i dodala kajmak, da se nađe.."
Seke me pogledaju u neverici, optužiše me da sam se dogovorila s damom, pa zato pomenula pogaču. A nisam. Ručkasmo, cela ekipa, i popodne kažem: "Ovo je stvarno bilo lepo. Baš sam žedna, da mi je hladna koka kola!" Utom stiže druga dama, nosi koka kolu i kaže: "Baš je vruće danas, trebalo bi vam osveženje!". Dalje nema ničega, radi se udarnički, hitni slučajevi zaredom. Stiže noć, zovem kolegu u konsultaciju, a on će meni: "Evo, samo da vidim šta ću s ovolikom picom, pa odmah dolazim!"
"Kako smeš da pominješ picu gladnom narodu?" šalim se ja.
"Rešila si mi problem, donosim ti je!"
I kažem ekipi da ćemo u vizitu odmah posle pice. "Ma ne preterujte, otkud nam pica??" kaže jedna sestra. Utom stiže kolega, nosi veliku picu u kutiji i pita: "Gde da spustim picu?"
Otada moje seke, kad ogladne, a nema se gde nabaviti nešto za grickanje, pitaju kako stojim sa prehrambenim vezama!
