Valcer

An elderly couple had dinner at another couple's 

house, and after eating, the  wives left the 

table and went into the kitchen. The two gentlemen

were talking, and one said, "Last night we went

out to a new restaurant and it was really great.

I would recommend it very highly."The other

man said:"What is the name of the restaurant?"

The first man thought and thought and finally

said,"What is the name of that flower you give 

to  someone you love? You know... The one that’s 

red and has thorns." "Do you mean a rose?" 

"Yes, that's the one," replied the man. He then

turned towards the kitchen and yelled, "Rose,

what's the name of that restaurant we went to 

last night?"

Three old guys are out walking. First one says:

"Windy, isn't it?" Second one says: "No, it's 

Thursday!" Third one says:"So am I. Let's go

get a beer."

Čudni su putevi Gospodnji, i ljudske sudbine isprepletene kako ni najmaštovitiji pisac ne bi mogao napisati. Parče životnog kolača svako traži i trudi se da mu traje što duže, ako može - večno, jer unikatne naočari kroz koje samo mi gledamo svet nastaju s nama i odlaze s nama, i niko više nikada neće kroz njih gledati na naš način.

S Kosova  davno krenuše moji s Arsenijem i nove domove podigoše u Bačkoj i i Sremu. Mnoge nije dugo držalo mesto pa podno Papuka  u Slavoniji sviše nova gnezda. Poče crna 1941, dedu odvedoše u Norvešku, da na Krvavom putu zauvek ostane i da mu Norvežani brinu o grobu i dan danas. Baku sa četvero dece u Staru Gradišku, verziju Jasenovca, odakle nikad izišli nisu. Tatu i strica deportovaše u Nemačku, na prinudni rat, ne znajući provedoše skoro celi rat na 100 km jedan od drugoga. Sestra im ostade kod dobrih ljudi i kasnije se sve troje pronađoše preko lista “Arena”, koja je tražila pogubljene porodice. Tatu oslobodiše 1944. i on se priključi partizanima, i tako na Dan pobede upozna jednu prelepu crnku, partizansku bolničarku, i ljubav na prvi pogled kruniše se siromaškim brakom. Sa jednim koferom, čitavom svojom imovinom, tražili gnezdo i hleb. U Slavoniji rodi im se prvo detence, i umre posle 17 dana. Slomljeni, digoše glavu, pa ponovo. Brat je bio planiran i željen, osmehnuo im se srećom. U sirotinji mama ga čuvala u Metkoviću, bez vode i struje, tatu poslaše na doškolovanje u Beograd. U jednom viđenju nastadoh ja, Greška, neplanirana, tada nipošto čekana, u nemanju i bedi. Planiran mi bio nepovrat, šta ću još ja u toj sirotinji? I tetka, nesrećna bez dece, umoli majku da me zadrži kako zna i ume, gde se nakrpi za jedna dečja usta, nakrpiće se za još jedna, pomoći će i ona. Tako se Greška rodi iste godine kad je tetka umrla, i simbolično na ovom svetu ispraznila mesto za mene. Ne dadoše mi ime tetkino, zlatno i lepo,  da ne budem nesrećna na tetku. Nameniše ime one koja je ostala u logoru zanavek, Gordane, pa gde ćeš tužnije sudbine?? Rodi se pre mene stricu devojčica, ona dobi to ime, a meni zaboraviše da daju ime druge nesrećnice što ostade u logoru, Nevenke. Dobih ja ime svoje bake, ali se ubrzo pokaza da sam ista kao sirota Nevenka, pa se familija krstila preda mnom, činilo ima se da vide duha! Izgleda da sam i trebala da se rodim, da nastavim Nevenkine stope i život nastavim, rascvetam, završim lepše nego je ona. Da li je siromašno, ali lepo detinjstvo u Makarskoj i Sućurju u moru pod krilom galeba plivala Nevenka ili Greška? Da li je nežne ljubavi pod borovima volela Greška ili Nevenka? Da li je u životnom mozaiku svakome namenjena određena kockica? Ima li svako od nas svoje mesto unapred određeno, rodio se kao planiran i željen ili bio tegobna Greška?

 Republika Srbija ima danas 6.437.460 stanovnika.

 Od toga je oko 2.200.000 penzionera. Ostaje dakle

 4.237.460 stanovnika koji moraju da obavljaju sve poslove.

 Ako odbijemo 1.450.000 dece i učenika, te oko 450.000 

 studenata, ostaje 2.337.460.

 Tu je još 650.000 nezaposlenih i oko 1.600.000 službenika

 koji jedva nešto rade. Ostaje dakle 87.460 ljudi.

 70.000 ih je na službi u vojsci, a 17.458 ih se nalazi u

 zatvorima. Prema tome ostaju samo dva siromaha koji moraju

 raditi sav posao:

 TI i JA.

 A šta ti radiš? Sediš pred kompjuterom i čitaš viceve?!

 Nije onda ni čudo što sam ja jedina

koja nešto radi u ovoj državi

Nemojte mi reći koliko ste stari; ionako ćete lagati - ali malo matematike vezane za vaše restoranske navike i eto odgovora!

MOLIM VAS DA NE POKUŠAVATE VARATI TAKO ŠTO ĆETE POGLEDATI KRAJ POSTA!
Za manje od minuta znaćemo odgovor.

Ovo je sve dobra zabava, ali i zaista funkcioniše.
1.      Prvo odaberite broj željenih odlazaka u restoran preko sedmice (mora biti veći od jedan, ali manji od 10)
2.      Pomnožite taj broj s 2, samo zato da bolje izgleda.
3.      Dodajte 5.
4.      Pomnožite rezultat s 50.  
5.      Ako je vaš rođendan ove godine već prošao, dodajte 1758.
A ako tek dolazi onda dodajte 1757.  
6.      Sada oduzmite četverocifreni broj godine kada ste rođeni.
Rezultat bi trebao biti trocifreni broj.

Prva cifra je broj odlazak u restoran koji ste izabrali.
   
Sledeće dve cifre su:

VAŠA STAROST! ------ (O DA, ITEKAKO!)  

Čitajući Remarka o grozomornoj nemačkoj inflaciji, bila sam ubeđena da je tako nešto nemoguće doživeti i preživeti. Ali po jevrejskoj kletvi “Dabodga imao, pa nemao”- shvatila sam. Čuvena naša 1993, u crno zavijena, godina hiperinflacije pod sankcijama, jedna je od mojih najkošmarnijih noćnih mora, uz ratnu 1999. Vreme kada ničega nije bilo, a i to je bilo preskupo, kada se živelo na čekove na poček, kada su na kasi posebni ljudi pomagali u popunjavanju čekova sa ciframa na 9, 12 ili više nula, kada su se cene menjale 5 puta dnevno, pa je jaje ujutro koštalo milion dinara, a uveče 5 miliona…Kada smo preko sindikata nabavljali brašno i šećer u džakovima, iz robnih rezervi, pa posle mesili hleb. Kako smo svi bili dobri pekari! Razmenjivali su se recepti za hleb, zemičke, embargo kolač bez jaja. Bili smo željni svega, osnovnih prehrambenih i higijenskih potrepština. Kad mi po vezi familija iz Makednije ili Hrvatske pošalje paket sa kalodontima, deterdžentom za veš ili mlekom u prahu, gde ćeš veće sreće! Moja plata vredela je 3 kutije keksa, penzija jedno mleko. Na kraju meseca uplati se 10 maraka i pokriju svi izdati čekovi. A 10 maraka veliko kao kuća!

I ko je ta Milka, pitate se vi. Tajkun koji mi je pomogao u toj bedi? O, ne , ne. Veću sirotinju od Milke teško da možete zamisliti. Zbrkana, zbunjena, polupismena, posle desetak ponavljanja objašnjenja šta treba da uradi -  možda i shvati, pa je mnogi zaobilaze. Ali je komšiluk obilazi i pazi, što govori da je omiljena, kao dobar čovek. E, ta i takva Milka dođe čuvene 1993. u moju ambulantu sa tri hleba u kesi. Uspela da odčeka red i kupi ta tri hleba, od kojih će živeti sledećih nekoliko dana. Pa se setila da ja ne mogu čekati red, jer radim, i da ću ostati bez hleba, i  pruža mi jedan hleb. Kad vam neko da trećinu svega što ima, koliko je to bogatstvo?  Smete li to uzeti? Ne. Najljubaznije ubedih Milku da sam uspela da ulovim hleb pre dolaska na posao (što je bilo  apsolutno nemoguće) i da zadrži svoj dragoceni hleb, posle odcmizdrim na takvu dobrotu, i kod kuće mesim i pečem hleb istog dana. Ali otada Milka kod mene, evo već 15 godina, dolazi preko reda, kao VIP  osoba, i njoj se sva vrata otvaraju. Ocenite da li je zaslužila!

Cave znači: pazi se, čuvaj se! Milku ću uvek rado primati. A godinu kao što je bila prokleta 1993, hvala na pitanju, ne pristajem da primim nikada više! A neki se baš trude u tom pravcu,  da repriziramo…voda ih odnela…