Jednog
dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečka iz
mog razreda kako ide kući. Zvao se Džon. Izgledalo je da nosi kući sve
knjige. Pomislio
sam: 'Zašto bi iko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj
zaista mora biti štreber.' Sam sam imao lepo isplaniran vikend, zato sam samo
slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući,
video sam da prema onom dečku ide grupa dece. Potrčali su ka njemu, srušili mu
knjige na zemlju i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove
naočari su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak stopa od
njega. Pogledao je nagore i vidio sam mu tugu u očima. U srcu
sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočari,
ugledao sam mu suzu u očima. Dodajući mu naočari, rekao sam: 'Oni dečaci su
budale. Zaista bi već morali odrasti.' Pogledao me i rekao: 'Hej, hvala!' Na
njegovom je licu bio veliki osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost.
Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Ustanovismo se da živi
blizu mene, pa sam mu celim put do kuće pomogao nositi deo knjiga. Pokazalo se da je
zanimljiv dečko. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima igrati fudbal.
Rekao je da želi. Družili smo se ceo vikend, i što sam bolje upoznavao Džona, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji
bili su istog mišljenja. Došao je ponedjeljak jutro i tamo je opet bio Džon
s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: 'Ti ćeš zaista nabildati mišiće
s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!' Samo se nasmejao i dao mi polovinu
knjiga. Kroz sledeće 4 godine Džon i
ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo razmišljati o
faksu. Znao sam da ćemo zauvek
biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo postati
doktor, a ja sam ciljao u poslovne vode. Džon
je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zavitlavao sam
ga da je štreber. Morao je pripremiti govor za maturu. Radovao sam se što ja
nisam morao ići na binu i govoriti. Na dan mature vidio sam Džona. Izgledao je
fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu.
Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao u naočarima.
Imao je vise spojeva nego ja i cure su ga obožavale, tako da sam ponekad bio
ljubomoran. Danas je bio jedan od onih dana. Vidio sam kako je nervozan zbog
svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: 'Hej, veliki čoveče, bit ćeš
odličan!' Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se.
'Hvala', rekao je. Nakašljao se i počeo
govor. 'Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom
ovih godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ...
ali najviše svojim prijateljima. Ovde
sam da vam kažem da je biti nekome
prijatelj - najveći dar koji toj osobi možete dati. Ispričat ću vam priču.' Gledao sam svog prijatelja
u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta. Preko
vikenda se nameravao ubiti. Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić,
da posle njegova mama ne bi morala doći i nositi kući njegove stvari.
Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. 'Hvala
bogu, bio sam spasen. Moj prijatelj spasao me od smrti.' Čuo sam uzdah,
koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečko pričao o svom
najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se
onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega
toga.
Nikad ne potcjenjuj moći svojih dela. Jednom malom gestom možeš
nekome promeniti život. Na
bolje ili na gore.
[ Lepota
]
03 Jun, 2008 16:29
Nikad ne potcenjuj moć svojih dela (posvećeno dragom blogeru)
[ Humor
]
02 Jun, 2008 16:54
Pazite kako slavite godišnjicu braka!
Muž i žena imaju 25 godišnjicu braka. Muž pita ženu čime da je obraduje na godišnjicu. A žena će: "Izvedi me u striptiz bar. Baš bih rado videla striptizete, kako se svlače." Pa kaže muž :"Što ćeš tamo? Takvi lokali su samo za pohotljivce, koji dolaze gledati ženske i teče im voda na njih ." Žena ustraje: "Pa svejedno bi htela videti i, jer sam znala da si stidljiv, ja sam već kupila karte." "Pa neka bude" - muž jedva pristane. Kada su došli u bar, u garderobi ostave stvari, kaže garderoberka: "Dobro veče, gospon Lojzek". Žena ga pogleda, a muž brzo objasni da je to ćerka kolege. Kada su se smestili za sto, konobar pozdravi : "Dobro veče, gospon Lojzek". Žena ga ljutito pogleda, a muž će brzo: "Ah, draga, taj je bio konobar u našoj menzi na poslu." Žena ga je gledala sa strane i jedva mu poveruje. Predstava počne i striptizeta se svlači. Dođe do gaćica i pita: "A ko će mi danas skinuti gaćice?" I celi bar se razdere u jedan glas :"Lojzek!!!!". Žena pobesni i ljutito ode iz bara. Muž za njom sav nesrećan: "Draga, to su mi podmetnuli ! Te ljude uopšte ne poznajem! Ljubavi moja! Veruj mi, molim te!" Žena sedne u taksi, muž je jedva stigne i sedne u taksi. Kad su se smestili, taksista pozdravi: "Dobro veče, gospon Lojzek. Što Vam je danas? Toliko dobrih kurvi smo vozili, a danas izaberete takvu staru babetinu…
[ Moje priče
]
31 Maj, 2008 18:31
Ogledala mog života (iz gimnazijske vežbanke)
„Ogledala smijeha! Ogledala sreće! Uđite i zaboravit ćete sve svoje brige!“ Ljudi izlaze nasmijani. Moje brige? Svatko ima pravo na nadu.
Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo dalmatinsko selo kupa se u mirisnoj pjeni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci ljetnjeg predvečerja. Prve krijesnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Topla riječ majci, pa meni. Šesti razred osnovke. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smješkao! Osmjehujem se sretno u krevetu. Postajem djevojka. Svi smo sretni. Vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim.
Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno lješkari svjetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Ona je odličan drug, ta Mare. Razumije svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna riječ „Laku noć, djeco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovke. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumijevanje. Kad bih mogla pomoći!
Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za posljednju nit tvog razumijevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, djeco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“
Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune bijesa i ljubomore. Bijesne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnjelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici „Kod Mare“ otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživjeti? Do jutra prazno je njegovo mjesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovke. Razumijem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me ne bi boljelo.
Peto ogledalo. Uzburkano more. Vjetar huči i raznosi mrtva tijela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno..“Sve je gotovo. Promašeno“ Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je htio u vječnost bez zaborava. A ja bih željela sliku s prvog ogledala! Samo to!
[ Humor
]
30 Maj, 2008 15:09
Izvinjavam se časnim sestrama...
Ukrca se časna sestra u voz, sedne u kupe i voz krene.
Vozi se ona kad preko puta ugleda poznato lice.
Zena, sređena, bunda, nakit, kožne
čizme, ludi komplet, frizura, nokti. Gledaju se one u čudu, gledaju.
E jesi to ti, Nadice? Kako si?
Dugo
se nismo videle!
Ispričaju
se one gde je koja bila svih ovih godina,
šta se dogodilo i tako dalje. Ne da
časnoj sestri vrag mira pa je pita:
Nemoj se ljutiti, ali ova bunda, kako...?
Kaže žena:
Ma,
neugodno mi je, ali jedna divna noć i evo....
Voze se one dalje, kad
opet časna:
Izvini, ali ove
čizme, otkud....?
Ma,
baš mi je neugodno, ali jedan prekrasan vikend, i evo..
Časna
sestra:
Čuj, ovaj komplet, ta ogrlica, kožna torba...?
Ma, eto, jedno prekrasno
zimovanje, i evo...
Rastanu se one na stanici, odu svaka svojim
putem.
časna sestra dođe u samostan,
već je bilo kasno, skine se, pomoli i legne.
Kad usred noći čuje neko tiho kuca!
Časna sestra upita: Ko je?
Ja sam, fra Jozo! – tiho će fratar.
Časna sestra: Ma dođavola i ti i tvoje karamele!!!
[ Lepota
]
27 Maj, 2008 15:09
Malo mudrih misli za lep majski dan
Ako kamenjem gađaš svakog psa koji laje na
tebe, nikad nećeš stići na cilj! (Dostojevski)
Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati
sopstvenu. (Šopenhauer)
Jedno dete može odraslog da nauči trima stvarima:
-Da bude zadovoljan bez razloga
-Da se uvek nečim zanima
-I da ume da zahteva, svim silama, ono što želi!
(Paulo Koeljo)
Ljudi su gusto posejani, ali retko niču.
(Duško Radović)
Ko hoće nešto da učini,
Nađe način.
Ko neće,
Nađe opravdanje.
(Pikaso)
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
(Andrić)
Najteže u životu čoveka je – kada ne ume da živi.
(Šolohov)
Povoljna prilika se teško pruža, a lako propušta.
(Sirije)
Ne čekajte idealne okolnosti, jer nikada neće doći.
(Stjuart)
Gram akcije je vredniji od tone teorije (Engels)
Imamo samo jedan život, a ovo nije generalna proba.
(Kreli)
Čitava tajna kako da produžimo život,
je u tome da ga ne skraćujemo.(Saltikov)
