Valcer

Dal' će ona
ikada
shvatiti tegobu
besanih godina
dok sam te podizala?
Dal' će ona
brige moje
za tebe shvatiti?
Možda,
kad jednoga dana
svoje dete
bude podizala.

Pevala bih stalno
kad bih umela
kao ti.
Cvrkutom bih budila
uspavana jutra
kad bih mogla.
Letela bih slobodno
nad snenim gradom
tragom sećanja.
Al nisam ptica
i okovi grada
čvrsto me drže.

Skupljam sećanja
kao uvelo lišće.
Nekad je zeleno bilo,
veselo na grani.
Sada suvo, žuto, tužno.
Ozeleneti neće
nikada više
kao moje srce
setom prošarano,
tugom okovano

Bio si
sunce i tama
bio si
radost i tuga
bio si
nemir i mir.
Sve si bio
što mi treba
i ne treba.
Bio si
leto i zima
bio si
svetionik i brod
bio si
delta i vir.
Sve si bio
i sve ćeš biti
neponovljiv,
nikom sličan.

Spavaj
sanjaj najlepše snove
kao u bajci
što ti je pre spavanja pričah.
Budi Džek koji se uz pasulj penje,
budi princ za kim mala sirena vene,
budi mali Hijavata,
budi Petar Pan i Zvončicu sledi
na putu do Nedođije
vilinskim prahom posutim.
A kad se probudiš
tvoj osmeh nateraće ptice
da ti u horu poju,
sunce da odmah na istoku zarudi,
cveće da najlepše boje pokaže.
Sve će tvojim osmehom
da se oboji
zlato moje!