Valcer

U smiraj dana
kad sunce na spavanje krene
i oblake rumenilom oboji,
duša moja kao cvetak poljski
latice sklapa
da san dočeka,
bez tebe...

Priroda sve od sebe daje
al duša ište, traži
a bol ne haje...

(dodatak mandrak72)

Kad plavo nebo
prekriju sivi oblaci,
kad tvoje lice
prekriju senke tuge,
kad kišne kapi po prozoru dobuju
i suze se slivaju niz tvoje lice,
tada znaš, jesen se gnezdi
oko nas, u nama...

Volela si cveće,
prekrismo te njime
da ti večni snovi
lepši budu.
Da li sam ti ikada
rekla koliko te volim?
Da li sam ti dovoljno
ljubavi pružila?
Znam, nikad dovoljno nije.
Ti si bila
i uvek ćeš biti
jedinstvena, jedina
MAMA.

Hvala svim dragim prijateljima blogerima koji su pronašli načina da mi izraze saučešće i na svaki način nastojali da podele sa mnom tugu. Moja mama se pridružila tati i sada zajedno počivaju pod skutima Biokova i u nezaboravu srca svoje dece, porodice, prijatelja.

Kad si tužan
tugujem dvostruko.
Kad si veseo
još sam vedrija!
Kad si zaljubljen
oko tebe oreol sreće raste,
a moje srce
k'o planinska reka
srećom buja i narasta.
Kad svoj put nađeš
moji su putevi
smireni.
Svemu si početak i smisao,
sine moj !

Ljubav se došunja
tiho
neprimetno,
pokuca na rame,
dodirne kosu,
provuče se kroz misli.

I odjednom
sve izgleda lepo,
sve izgleda toplo,
bajkovito.

Kao da smo
ružičaste naočari
stavili.