Ja sam stari kofer. Mnogo puta sam korišćen, bezbroj puteva prešao, neizmerne lepote video. Moja me gazdarica baš voli, neće da me zameni novim, kaže da sam joj srećni kofer.
Kad me pogleda, znam da me sprema za novo putovanje. Eh, kad bih ja mogao da biram kuda da ide, još jednom da vidim ta mesta! Ona mesta na kojima srce ostaje, pa čak i srce jednog kofera. Ne verujete da imam srce? Ko prođe kuda sam ja prošao, dobije ga. Kao da je pošao u Oz, pa tamo shvatio da je srce već imao i pre putovanja.
Iz jednog ljupkog grada, na padinama Biokova, ušuškanog između borova i maslina, krenula je na svoja večna lutanja. Tamo će se i zauvek vratiti, kada dođe vreme.
Skrasila se u gradu koji ju je primio oberučke, svim srcem, i kojem je dala veliki deo svoga srca. Tu je radila, stvarala, pomagala, sreću drugima i sebi gradila.
Putujemo da bismo se vratili? Nemirni duh ju je često vodio dalje i svuda je ostavila deo srca, a ta mesta ugradila u prelepi mozaik svoga života.
Gde god bi čarobni kišobran raširila, sunce ju je pratilo, da joj lutanja vedrinom osvetli.
Kad je dodirnula mačora kod starog mosta u Hajdelbergu, šta je poželela?
Da bude deo velikog stručnog sveta u kome ostavlja ime za istoriju medicine?
Da uživa u kulturnoj baštini sveta, kao u milanskoj skali?
Ili samo da bude srećna u nekom lepom kutku ove planete, s rukom u ruci, uz tamburaše ili možda marijače?
(Nastaviće se...photos by sanjarenja56)
