On je bio sve ono što bi svaka žena želela jednom u životu bar nakratko da ima, ako ne može za trajno. Lep, visok, iz gospodske porodice, savršenih manira, pevao je kao Pavaroti, plesao kao se rodio plešući, društvo nasmejavao do suza. Galantan prema damama, umeo je sve dame da prenese preko bare da ne ukvase cipelice Princ iz snova. Za njime se uzdisalo, smatralo se velikim uspehom ako neku primeti.
Ona je bila vedra, zgodna i uspešna. Primećivao je itekako, ali nije prilazio dok nije bio siguran da je emotivno sama, da ne može ništa nikome pokvariti. Počelo je kao ljubav na prvi ples. Ni sam nije očekivao ono što će dobiti kad ju je pozvao. Savršeno položen plesni ispit, uklopili su se kao da su godinama plesali bečki valcer. Kad ju je otpratio na mesto, znao je da će samo s njom želeti da pleše. A s kim se složiš u plesu, i u životu ćeš, znali su oboje.
Pažljivo ju je uveo u svoje društvo, koje je volelo pesmu i igru. To je bio sledeći ispit. Položila ga je lako, brzo postala rado pozivan član ekipe, ona bez koje se ne ide nigde.
Još su pokušavali da opstanu jedno bez drugoga, ali nije išlo. Kad bi sedeli blizu, ruke su im se same približavale, kao magnetom sastavljane. Oči su se tražile među mnogima. U hodu bi se zaustavljao kao ukopan kad bi je ugledao. Kao suncokret se za njom okretao.
I predali su se. Zagrljaj njegov postao je sigurna luka, poljupci slađi od meda, pripadanje bez ostatka. Samo jedno nije davao – reči. Nikad joj nije rekao da je voli. Kad bi ga podsetila, ušuškana u njegovim rukama dok plešu na tu pesmu, on bi je poljubio u čelo i ponovio:
“Ljubav je samo reč i ništa više…”
Trebalo je da prođe podosta vremena dok ona nije prestala da traži reči, da shvati kako nikad nijedan zagrljaj nije sadržavao više ljubavi od njegovog. I danas, kada zna da se anđelima pridružio šapćući njeno ime, ona često sama za sebe pevuši:
“Ljubav je samo reč, i ništa više…”
Ona je bila vedra, zgodna i uspešna. Primećivao je itekako, ali nije prilazio dok nije bio siguran da je emotivno sama, da ne može ništa nikome pokvariti. Počelo je kao ljubav na prvi ples. Ni sam nije očekivao ono što će dobiti kad ju je pozvao. Savršeno položen plesni ispit, uklopili su se kao da su godinama plesali bečki valcer. Kad ju je otpratio na mesto, znao je da će samo s njom želeti da pleše. A s kim se složiš u plesu, i u životu ćeš, znali su oboje.
Pažljivo ju je uveo u svoje društvo, koje je volelo pesmu i igru. To je bio sledeći ispit. Položila ga je lako, brzo postala rado pozivan član ekipe, ona bez koje se ne ide nigde.
Još su pokušavali da opstanu jedno bez drugoga, ali nije išlo. Kad bi sedeli blizu, ruke su im se same približavale, kao magnetom sastavljane. Oči su se tražile među mnogima. U hodu bi se zaustavljao kao ukopan kad bi je ugledao. Kao suncokret se za njom okretao.
I predali su se. Zagrljaj njegov postao je sigurna luka, poljupci slađi od meda, pripadanje bez ostatka. Samo jedno nije davao – reči. Nikad joj nije rekao da je voli. Kad bi ga podsetila, ušuškana u njegovim rukama dok plešu na tu pesmu, on bi je poljubio u čelo i ponovio:
“Ljubav je samo reč i ništa više…”
Trebalo je da prođe podosta vremena dok ona nije prestala da traži reči, da shvati kako nikad nijedan zagrljaj nije sadržavao više ljubavi od njegovog. I danas, kada zna da se anđelima pridružio šapćući njeno ime, ona često sama za sebe pevuši:
“Ljubav je samo reč, i ništa više…”
