Deda je skupljao gljive, kao i uvek. Bio je najbolji poznavalac gljiva u kraju. Baka je spremala ručak, ukusan kao i uvek. Svi su slatko ručkali, osim šestomesečne bebe. Posle nekoliko sati svima je pozlilo. Prvi deda, pa baba, pa on, pa njegova žena, pa petogodišnji sin. Uskoro su se svi prevrtali s bolovima i povraćanjem. Odvezli su ih sve u bolnicu. On ne zna koji je bio put ostalih, kad je izgubio svest, sve je prestalo da postoji. Nije znao ni kad je primećeno da su mu otkazali i jetra i bubrezi. Nije znao ni kad su ga infektolozi primili, pa zbog otkazivanja bubrega uputili na dijalizu. Primila ga je ljubazna doktorka, nije bio sposoban ni da je vidi valjano. Sestre su se polomile oko njega. Nije mu bilo važno, ništa mu nije bilo važno, isuviše mu je bilo loše. Novinari su dolazili danima da pišu o njemu. Sve su novine bile pune opisa stradanja njegove porodice, on to nije znao. Umro je deda, pa sin, pa baba, zatim i žena. Bebu je preuzela familija i brinula o njoj. Od svih koji su jeli gljive, samo je još on bio donekle živ. Borba za njegov život trajala je dugo, zatim borba za oporavak. Uspeli su. Kad je došao svesti, na odeljenju je skovana zavera, da niko od osoblja i bolesnika ne drži novine blizu njega. Da ne sazna da njegovih više nema...Dugo su uspeli da tu strašnu istinu sakriju od njega. Kad je otpušten kući, bez značajnijih posledica, skoro zdrav, došao je neko od dalje familije po njega. Dalje se ne zna, nijedne novine nisu ispratile dramu mladog oca kojeg u kući od cele porodice dočekuje samo beba...
Kompletna ekipa koja je lečila mladića nikad više nije pojela nijednu gljivu, osim šampinjona.
(Greškom juče objavljeno pored redovnog posta, ponavljam danas)
