Ledeno jutro. Ko ne mora, neće promoliti nos napolje. Ogledalo od leda svuda oko nas. Grane još pod snegom, sada i ledom okovane, ali previsoko da se za njih držimo. Bojim se leda. Jednu sam Novu godinu čekala u belom, specijalna garderoba, gips na kolenu, to ne može imati svako 
.
Pardon, može imati svako, ali ne želi. Otada baš i nisam željna ledenih iznenađenja.
Umesto leda, setih se jedne divne starogradske pesme, pa ću se njome zagrejati pre nego se usudim na led.
Ja o prošlosti ne mislim više
i ne žalim svoj minuli san,
samo sećanja mnoga mi budi
tamnovišnjeve boje šal.
U tom šalu sam njega ja srela
svojom ljubljenom zvao me tad,
šalom lice sam sakriti htela
dok me nežno on ljubio mlad.
Sad zbogom ostaj, ljubljena moja,
s tobom rastanak tužan je, znaj,
kako divno sad lice ti krasi
tamnovišnjeve boje šal.
