Valcer

Pita učiteljica Maricu:
”Marice, kako vi živite?'
”Pa znate, moja mama je prostitutka, dobro zarađuje”'
Pita učiteljica Ivicu:
”Ivice, kako vi živite?”
”Moj tata je policajac, donosi dosta novca kući, lepo nam je.”
”A kako vi živite, Perice?'
”Paaaa znate, moj je tata vozač kamiona i da nema Maricine mame i Ivicinog tate i mi bi lepo živeli!'

*****

Šetaju se dva studenta ulicom. Prvi pita:
Hoćemo li na kafu ili na predavanje?
A drugi će:
Bacaćemo novčić. Ako ostane u vazduhu, idemo na predavanje.

Kako je lijep zalazak sunca! Mali, rumeni trokutić neba uokviren crnim sjenama šuma u daljini, starog zvonika i čupavih grana čempresa i ogoljelih stabala u školskom dvorištu – to je sve što vidim s našeg školskog prozora. Kako li brzo blijedi ta čudesna raskoš sjajnih boja, kao život što za tren zablista i onda se brzo, u bljedilu, ugasi. Evo, već su od sve te bujne raskoši ostale samo jadne, beživotne krpice. Još malo i zapad će se prekriti sivom mrenom skore noći. Prvi je dan zime, bar po kalendaru, i već sam tako daleko od onog našeg ljeta kome sam posvetila svoje najljepše snove, sva svoja maštanja i najmaštovitije riječi koje znam. Osjećam se tako čudno, kao da bih mogla napisati i reći još toliko, a da se nikad ne umorim i da mi ne ponestane riječi. O čemu ti sada misliš? Možda su i tvoje oči sad zanesene tim divnim prizorom što budi sjećanja i  uznosi nam misli na krilima mašte visoko gore, pod srebrnu prašinu zvijezda što se već uskovitlava nepreglednom ravnicom nebeske stepe. Znam da nikad više nećeš doći, osjećam to cijelim bićem. Znala sam da za nas nema povratka, još onog trena kad smo se rastali i kad si zamakao u noć. Naše ljeto se nikad neće vratiti. Kako te to tužno, tužno kao slika koja mi suzi oči dok bacam pogled kroz okno starog prozora. Sjene su se već izmiješale, ispreplele i  ne vidim više ni zvonik ni raskuštrano granje. Samo još hladna kamena ograda balkona viri iz te bešćutne tame. Kad bih bar mogla i ja biti tako hladna, i da svaki put kad se zapad prelije dugom rumenih nijansi, moje misli ne polete odmah k tebi! Ti si tamo, daleko, tamo gdje grimiz umirućeg sunca zaranja iza nepomičnog bedema drevnih borova, i još dalje. Tamo je tvoj dom, i u ovo zimsko veče vjerovatno čitaš moja pisma ili možda maštaš o meni, a znaš i sam da se više nikada nećemo vidjeti. No moje misli, ovog trena, izlijeću kroz zatvoreni prozor u hladnu zimsku noć, probijaju  se kroz gustu tamu i  lete k tebi. Ulazim u tvoj dom, bez kucanja, i udobno  se smještam u moja pisma koja čitaš. Ti se tada zadovoljno smješkaš jer u njima osjećaš mene, shvataš da sam uz tebe. Uzimaš sivu kovertu, pišeš mi tople riječi, da me griju u ovim hladnim zimskim noćima. A onda odlaziš na počinak i  tvoje se misli, zajedno s mojima, vraćaju natrag, k meni. Sva drhteći od sreće i nekog neobjašnjivog blaženstva što me ispunjava cijelu, na krilima svemoćne mašte lelujam polako, poput uvelog jesenjeg lista, ka onom danu kad ćemo se opet sresti i nastaviti sve lijepo što smo započeli. Tad ćemo ponovo roniti kao nestašni delfini, slušati cvrčke u granju i naveče plesati uz zvuke našeg valcera. Kako će lijepo onda biti!

Zadovoljno se smješkam, sama za sebe, i ponovo mi pogled odluta u noć, hladnu i bezosjećajnu. Zašto se zavaravam? Čemu se nadam? Samo na krilima mašte mogu poletjeti k tebi, ali mašta je jedno, a stvarnost drugo, i ja te više nikada, nikada neću vidjeti. Znam to, znam isuviše dobro,i zato još jednom bacam pogled u noć i završavam pismo. Možda će ovo biti moje poslednje pismo za tebe.

Ponovo gimnazijski rad, nastavnica je zadala zadatak “Na krilima mašte” i evo rezultata!

Lelujavi te velovi obavijaju celu. Tvoj hod. Tvoje telo. Kosu. Oči. Tvoje usne. Snove. Želje. U mome si naručju, ljubim te, ali osećam da nisi posve moja. Ima nečeg nedokučivog, neuhvatljivog u tebi, dalekog. Znam da si velika, da je tvoj sjaj jači od zvezda. Znam da si vodič moje neizvesnosti u izvesnost, Beatrice mojih nemira, svetiljka u ponorima moje tame. Znam sve o tebi, i ko si, i šta si, kako izgledaš, o čemu sanjaš. Ne, varam se. Ne znam ništa o tebi. Velovi te obavijaju. Odmotati  ih? Zeleni veo. Lagano leprša, otvara se, talasa oko mene. Tvoja mladost, poezija tvojih pokreta, proleće tvojih ustreptalih čežnji, maštanja. Plavi veo. Ljupkost i vedrina, vernost. Crveni. Da li je to ljubav? Tvoja ljubav? Strast, plamen, izgaranje u vrtlogu ljubavi? Beli. Nevinost, nepovredivost, netaknutost? Lagano odvijam velove, želim prodreti do dna tvoje duše, do tebe, spoznati te celu, pretopiti tvoje ja u moje, želim da nestaneš u meni, duboko, i nikad ne zaželiš izići! Žuti veo. Ljubomora,. Bolesna želja za posedovanjem. Ići dalje? Bezbroj te velova obavija. Crni je podslednji, shvatam sad. Ići dalje? Razderati sve velove, ogoliti tvoju bit? Ići do kraja? Skinuti i crni? I znati sve o tebi?

Ne, draga, znam. Poslednji, najteži i najsmisleniji veo  nikad neću odviti. On je deo tebe, najintimniji deo tvoga bića, ono nešto sakriveno u u svemiru tvoje veličine i unutrašnje lepote.

Ti spavaš pored mene. Srebrni sjaj miluje ti obraze. Spavaj, slatka moja tajno! Kad bih uništio crni veo, ti za  mene više ne bi bila zvezda, ni smisao svega. Postala bi nešto sasvim obično, spoznato. I ne bih u noćima snova ljubio tvoje lice ovim istim žarom, ne bih nestajao u strasnim dokučivanjima tvoje misterije, ne bih mogao uvek iznova biti Ja, osvajač Himalaja tvoje nesaznatljivosti. Neka te obavija  i dalje tvoj crni veo, draga! Neka ostane. I ti ćeš onda ostati!

(Rad je jako davno napisan na času maternjeg jezika, pod šifrom, i potpuno je zbunio nastavnicu, jer sam se obraćala kao muškarac).

Da li to što u sutonima

            želim naći tvoj lik

i što u vetrovima

            osluškujem tvoj glas

i što u koracima

            tražim tvoj hod

znači da te volim?

Da li to što u nemirnim noćima

            plačem bez sna

i što nikad ne prestajem

            lutati i bežati

i što se uvek ponovo želim

            vratiti tebi

znači da te volim?

Odgovor moje prijateljice

Pitala sam prijateljicu da li sam je opteretila nekom molbom i time joj smetala. Odgovorila mi je:

Draga moja,
ako me pitaš da li mi na bilo koji način smetaš, evo ti odgovora!
1. Kad si tužna -- pomoći ću ti da se napiješ i složimo zaveru protiv onoga ko ti je naudio.
2. Kad si setna -- pokušaću da te izvadim iz gliba.
3. Kad se smešiš -- znaću da ti se pridružim.
4. Kad si uplašena -- znaću da te smirim, ukoliko nije nešto blesavo  da moram da te   pošteno ispsujem.
5. Ako si zabrinuta -- ispričaću ti takve strašne priče da shvatiš koliko  stvari tek mogu da  budu strašne, sve dok ne prestaneš da plačeš.
6. Ako si zbunjena, govoriću sasvim prosto.
7. Ako si bolesna -- Drzacu se fizički podalje od tebe, jer ne treba  sve da ti uzmem!
8. Ako padneš -- Ima da se iskidam od smeha dok te podižem na noge.
9. Zašto sve ovo pričam? Zatošto si ti moja prijateljica (the best!).  Živa ti i vesela meni bila i ostala!

Tvoja seja