Dugo se već blogerski znaju, dve godine, a ustvari se ne znaju. Dve godine se dopisuju, SMS, tu i tamo mejlovima, čuju se povremeno, ne predstavljaju se, ona mu zna glas, on zna njen. Nisu virtuelni ljubavnici, on ima srećan brak, ona je sama. Mlađi je od nje, ali ima bogato životno iskustvo i neku veličanstvenu mudrost kojom matira sve pogrešne misli. Ona voli da priča s njim, on voli da je povremeno čuje. Kad je tužna i kad oseti da se slomila, pošalje joj pesmu, neku koja će je podići, razvedriti, kao "Da te mogu pismom zvati". I suze joj presahnu, osmehne se, i oseća se jačom. Kad se udalji od svojih korena, on je podseti da negde na stenama svog detinjstva pronađe onu dugokosu devojku koja je u simbiozi s morem i borovima pronalazila svoju ravnotežu...i uputi je da je ponovo nađe, da sakupi snagu za dalje, da razočarenja zaboravi. Kad uzleti visoko, kad se zanosi, spusti je na zemlju, ne baš nežno, ali nikad joj ne želi zlo, uvek je tu da je poduči, iako su godine na njenoj strani. Želela je da ga i fizički upozna, ali se nikad nije dao videti. Jednom je bilo prerano, drugi put je bilo prekasno, treći put nezgodno vreme, pa četvrti put nije savršen momenat...a posle je i prestao da se izvinjava. Nije nikad bila sigurna koju on to sliku o sebi želi da ostavi, kad ne želi uživo viđenje, a sasvim je svestan da ona nema nikakve aspiracije prema njemu kao muškarcu, nego ga želi za prijatelja. Vreme prolazi, sve je manje šansi da će se ikad sresti, ali se ne zaboravljaju. U neko doba noći, kad ona isključi mobilni, stigne poruka koja sačeka jutro da je pročita, da se s njom budi. Kad putuje, njegove je tople reči prate. Kad se vrati, obraduje joj se. Dragocen i drag prijatelj na neviđeno. Može li to? Ne znam za vas, ali može. I znači, verujte.
Elem, kad sam kao kao mlada snajka stigla u novi dom, sačekaše me i velika očekivanja. Svekrva je bila sjajna kuvarica i specijalista za kolače svih vrsta, teško joj je bilo parirati. Znala sam solidno kuvati, dalmatinska jela i kolače, a od srpske kuhinje ama baš ništa. No malo pomalo, krene i to. Veoma mi se dopala gibanica i nju prvu naučih. Zatim Vasina torta, koju napravih sledeću. Sledećih godina uigravala sam kombinaciju dalmatinske kuhinje (lagane i zdrave) i srpske (uglavnom teške, masnije, manje zdrave). Kad sam prvi put zvala strica na ručak, reče mi "Ne bih mogao ovog puta!" Ja insistirah, a on će:"Ako sutra ne nađem u čituljama ime tvog muža, dolazim!" Kasnije je tvrdio da to nije rekao, dolazeći često kod mene u gastronomske posete.
Sve je lako, ali slava??? Moja je svekrva spremala bogatu, raznovrsnu slavu čiji su glavni ukras bili prelepi kolači. Jedan je posebno favorizovala, i ona i njeni gosti. Ponudih joj da preuzmem mešenje kolača za slavu, i ona prihvati, uz jedan uslov: da prolećnu tortu ona pravi. A ja se nađem uvređena:
"Mama, ja bih napravila, pa ako ne uspe, nabavljam sve potrebno i imate dovoljno vremena da Vi umesite!"
Ona pristade, ja umesih kolač, ona proba i reče: "Odsada ti mesiš!" Tako položih majstorski ispit kod svekrve.
Posle podosta godina sin mi se pokaza talentom za kuhinju, očas posla smisli neko jelo ili kolač i napravi ga. Znao je za priču o mom ispitu i zatraži jednom da on napravi Prolećnu tortu. Umesio, servirao, probah, i oduševih se.
"Kakva je?" pita sin.
"Odlična!"
"I...?"
"Nema i - i, sjajna!"
"I????" nestrpljivo će sin.
Konačno mi se upali lampica u glavi: "Odsada ti mesiš!"
Pa, ako ste rešili da polažete majstorski ispit, evo vam recepta:
Prolećna torta
Umutiti dobro 150 g maslaca sa 150 g šećera, dodati umućenih 6 belanaca, 150 g mlevenih oraha i 75 g brašna. Sipati u podmazan i pobrašnjen pleh 25x35 cm i peći na 175 stepeni 15 minuta.
Umutiti 6 žumanaca sa 100 g šećera, preliti pečeno testo i vratiti u isključenu toplu rernu da se suši 20 minuta. Ohladiti. Zatim premazati koru filom i posuti sa 100 g mlevenih oraha.
Fil : Da provri 100g mleka sa 150 g šećera, pa popariti 150 g mlevenih oraha i mutiti dok ne pobeli. Ohladiti i dodati 100 g umućenog maslaca.
On odlazi, zauvek. Poneće je u srcu, poslednju svoju ljubav. Život mu neće dati šanse za popravne ispite, za čežnju za drugima. Ona je njegova poslednja strast, boginja ljubavi, njegova vijagra... Ni dva minuta ne bi izdržao pored nje smireno, uzbuđenje bi ga smesta savladalo i predavao bi joj se bez ostatka. Njene usne, lepljive, od kojih nije umeo da se odvoji, ne zna da li će iko više ljubiti. Ni ne mari. Njegove su sada, i oseća da ih ona neće više nikome ponuditi. Ona je njegova, samo njegova. I kad se vine velika metalna ptica iznad oblaka, i kad ga satima bude nosila sve dalje od nje, njegove misli će se njoj vraćati. A kad stigne gde ga život nosi, i kad neumoljiva kazna za znane i neznane grehe savlada njegovo oslabljeno telo, duša će njoj odleteti. I ona će je osetiti. Kad joj slučajno neko okrzne uvo, prepoznaće njegov dodir. Kad joj u grudima zadrhti čežnja, osetiće njega u sebi, od dvoje jedno. Njeno srce nikad se više neće osmehnuti.
Bila je lepa, krupnih očiju, duge crne kose koja se kao plašt vijorila za njom, atraktivna. Neko i nešto u malom mestu, navikla da je u svemu pitana za mišljenje, da se njena reč poštuje. Da bi se zaštitila, običavala je da diže ograde. Doimala se hladnom, malo ko je znao njenu dušu. Verovatno niko, čak ni oni koji su je voleli. Udvarača uvek mnogo, onih koje je zanimao njen izgled, ili onih koje je fascinirala njena pamet. A ona se osećala usamljenom, iako nijedan značajniji događaj nije prošao bez nje, iako je bila "svakoj čorbi zaprška". Volela je, izgubila je, svi su posle bili samo zamena za prvog. A kopija nikad nije isto što i original.
Opuštali su je samo muzika i ples. Ko ju je u plesu upoznao, ne bi ni slutio da postoji ona druga, nepristupačna, hladna...znao bi ovu toplu, srdačnu, razdraganu. Kao da te dve nisu bile ista osoba.
Jedne je večeri otišla na igranku gde nije običavala da ide, neko je nagovorio. Ambijent opušteniji nego inače, takoreći skoro raspušten, nije joj prijao. Sedela je među publikom nezainteresovano, hladno, i pitala samu sebe šta tu radi, nameravajući da ode.
On je sedeo s druge strane i gledao je. Spazio je čim je došla. Pojava koja muškarce ne ostavlja hladnima, nije ni njega. Ali ga je istovremeno i privlačila i zbunjivala. Njen izgled nije bio u skladu sa oklopom hladnoće. Stavi li joj neko u grudi led umesto srca, zapita se. Šta li bi takvu ledenicu moglo zagrejati, zainteresovati, učiniti ženom? Ni sam nije znao zašto nije odvajao oka od nje, bilo je naokolo i drugih atraktivnih devojaka, daleko pristupačnijih od ove. Propuštao je ples za plesom i nagovore drugova da priđe ovoj ili onoj...i gledao nju. Di džej stavi novu ploču i pusti "Poslednji valcer", Englberta Hamperdinka. Sa prvim taktovima lepe pesme na njegove oči dešavalo se čudo, ledena kraljica se pretvarala u nežnu princezu, čije su oči sjale, a zaneseni se osmeh razlio licem. Nije verovao da gleda onu istu osobu. Ovu bi devojku svako poželeo. Začas se stvorio pored nje: "Jeste li za ples?". Prihvatila je s osmehom, i dok su plesali, kao jedno, poželeo je da tako plešu valcer bez kraja..."Poslednji valcer" bejaše početak lepe priče.
Spremam se za lepu večeru, nešto nesvakidašnje i ukusno. Da vidim kako pogađate! Šta je na meniju? Prelepi kuglof sa lešnicima, višnjama i čokoladom koji je umesila -pogađate ko- Mira kuglof, a ko bi drugi? Uz kuglof lepo se slaže bermet. 
Pa odakle meni kuglof, pitate se. I gde nađoh Miru da mi ga umesi? Na Sajmu turizma u Beogradu, koji se održava do 28.2.oko 14 h (požurite, ko nije bio!!!) domacica je snimila prvi susret Mire kuglof i sanjarenja56, koji je protekao u vrlo srdačnoj i ukusnoj atmosferi.
Karlovački kuglof krasi štand TO Novi Sad, u hali 4 (pravo kroz halu 1, pa pravo kroz halu 4 ka izlazu!), a Mira kuglof je spremna da nasecka kuglof za probu i objasni od čega se pravi svaki od mnogo vrsta kuglofa koje je ponela da zadivi Beograd.
