Ovu sam priču ovako zapamtila, ali ne verujte mi sve na reč, jer se ona koja mi je pričala smejala do suza...a i ja, slušajući.
Vesna je medicinski stručnjak i redovno ide na usavršavanja. Nikad joj dosta znanja. Mirko je njen virtuelni poznanik, čovek širokih interesovanja. Već se neko vreme dopisuju i čavrljaju neobavezno internetom. Poneka je već obećanja ispunio, a obećao je i da će je voditi na kolač kad dođe u Nemačku na seminar. Vesna zna da on ne živi blizu njenog omiljenog mesta za seminar, i ne veruje baš mnogo u taj kolač. Uoči putovanja on se ne javlja danima, što nju pomalo nervira. Dan pred put on se konačno javlja i pita za detalje viđenja, a ona daje neke detalje, ali izražava i nepoverenje da se mogu videti, jer " muškarci ne razmišljaju kao žene, žene ne razmišljaju kao muškarci, zato se ta dva sveta retko zaista sretnu". Tu je za nju priča završena, i ona više ne misli na susret u koji ne veruje. Uživa u svakom trenutku sjajnog seminara i posle se opušteno druži s koleginicama. Poslednjeg dana imaće slobodno popodne po završetku seminara, koji bi inače provela u obilasku predivnih prodavnica, ali ovog puta je to već uspela da završi i planira da popodne provede hraneći labudove na reci. Uoči jutarnjeg polaska na seminar zvoni telefon u njenoj hotelskoj sobi, i umesto očekivanog glasa koleginice čuje muški glas na srpskom, sa nemačkim akcentom. Predstavlja se kao novinar lista koji piše na srpskom i traži pola sata njenog vremena za intervju o srpskoj ekipi koja dolazi na seminar. Vesna često priča za novine i ovakav poziv joj ne zvuči neobično ni u stranoj zemlji, sigurno je organizatorka pominjala novinarima...Dogovore se da će se posle seminara naći u restoranu njenog hotela i porazgovarati. Ispriča koleginicama, koje joj nabaciše neke bitne odrednice koje bi trebala reći u inetervjuu, koliko su dobrodošle gošće u Nemačkoj...Raspita se, takve novine postoje, i sve sumnje padaju u vodu. Vraća se sa seminara i pravo u sobu da se raspremi, kad li telefon ponovo zvoni. Restoran ne radi i novinar je čeka pred hotelom. To joj je već malo sumnjivo, pa zove koleginicu da pođe s njom. Pred hotelom čeka mlađi čovek s velikim fotoaparatom. Prilaze, dame se predstavljaju, a on se umesto da kaže ime - nasmeja.
" Ti li si?" došlo joj da se zaceni od smeha.
"Da, muškarci ne razmišljaju kao žene" reče on osmehnuto.
" Pa vi se poznajete!" zapanji se koleginica.
" I ne i da", odgovori Vesna. Drugarica bi da se povuče, ali joj ni Vesna ni Mirko ne daju, nego polaze njegovim kolima do grada, obilaze neka lepa mesta, a drugarica celo vreme pokušava da ih ostavi same. Konačno su je iskrcali na njoj zgodnom mestu i nastavili na već legendarni kolač, koji se pretvorio u lep ručak na prijatnom mestu. Ispričao joj je da je novinarsku varku smislio očekujući da mu spusti slušalicu ako kaže ko je, i da će odbiti viđenje. Nije se javljao jer je bio bolestan i nije bio siguran da će moći voziti tako daleko, a javio se dan pre kad mu se učinilo da se dovoljno osposobio za vožnju. Da, muškarci ne razmišljaju kao žene...Pričali su kao stari prijatelji, shvatila je da je čovek nemirnog duha, kojeg izaziva novo i nepoznato, ali koji bi mogao biti zanimljiv prijatelj. Toliko se smejala načinu na koji ju je "prevario" da je teško uspevala da neko vreme ostane ozbiljna. Nije zato ni bila sigurna da li je primetila iskricu među njima, ili joj je "samo" bilo lepo, prijatno u njegovom društvu. Rastali su se ubeđeni da će to originalno popodne oboje dugo pamtiti. Drugo i nije važno, zar ne?
