Kao lekar početnik dežurala sam uz glavnog internistu. Njega sam zvala ako baš „zagusti“. Stiže mi mlađi čovek s urtikarijom („koprivnjačom“) po celom telu, jasan znak ozbiljne alergije. Naravno, postavih mu mali milion pitanja kako je do toga došlo, pokušavajući da ustanovim šta je moglo biti uzrok. Samo je nestandardno bilo što je tog dana izišao iz klinike, gde je proveo nekoliko dana posle povrede i alergije na vakcinu protiv tetanusa. To se sredilo i na otpustu nije imao nikakve znake alergije, a on se dobro osećao. Došao je kući i okupao se. Ništa neobično, vraćam se ponovo na kliniku, na vreme posle nje, ali opet, ništa značajno. Trebalo mi je podosta vremena dok se nisam setila da ga pitam:“A čime ste se okupali?“ misleći na promenu uobičajenog sapuna za kupanje.
„Faksom!“ reče on mirno.
„Molim?“
„Faks helizim, kao i obično!“ odgovori on.
(Za nepoznavaoce, „Faks“ je odličan deterdžent za mašinsko pranje veša. Tada sam prvi put čula da se neko njime i kupa!
Nakon terapije, pacijentu je bilo sasvim dobro, čak je sutradan došao da traži potvrdu da mu je zaista bilo loše, kao opravdanje za nedolazak na posao!)
