I ode vam veliki osvajač u svet i vrati se ovako. Kako biste ga dočekali?
[ Humor
]
22 Avgust, 2009 06:15
[ Moje priče
]
21 Avgust, 2009 08:32
More joj je bilo ishodište, početak,...porodica velika, siromašna, otac autoritet, čak mu je persirala. Ona senzibilna, prkosna, ponosna. Rat ih razbaca sve, koga u partizane, kog u logor. Svako je ugradio svoj kamen u budućnost zemlje. Brat ostade da zauvek spava pored Sutjeske. Sestra ode posle, od posledica rata. Kao partizanska bolničarka stiže u mornaricu, a on, pušten iz nemačkog logora, pridružio se. Oboje lepi kao uslikani, ljubav na prvi pogled, kad je obukla skromnu crvenu haljinicu za mornarički ples. Odmah su znali da su jedno za drugo. Počeci teški, put u budućnost sa dva poluprazna kofera. Zamrznuta soba u Slavoniji, prva devojčica kojoj nije bilo suđeno da živi...na Neretvi siromašni nastavak, on na doškolovanju, ona se mučila bez osnovnih životnih uslova sa sinčićem. Morala je da napusti posao da bi podizala dete. Zalomi se i devojčica, zamalo da joj siromaštvo presudi, ali ipak ostade, na budući ponos majci. Rodila ju je pored mora, da joj more zauvek teče venama. Porodica putešestvije nastavlja u najlepši mali grad na Jadranu, bori se, podiže, stiže i treće dete. Braća i sestra povezani kao jedno, stariji brani sestru, uči je, sestra uči mlađeg. Svi željni mnogočega što drugi imaju, ali bogati željom za znanjem i radom. Zlatne ruke, sve umeju. Stariji brat lomi srca čarobnim plesom, za njime se uzdisalo, sve dok ne naiđe prava da ukotvi njegov brod u mirnoj luci. Sestra nije uradila samo ono što nije htela, sve joj od ruke išlo, sem onog za čim je čeznula. Pod prstima mlađeg brata muzika izvire, rađaju se brodovi što snovima plove, zvezde postaju bliže. Oca, uzdanicu porodice, odnese kratak tren u predele večnosti. Ostadoše majka i deca, jedno još neizvedeno na put. Očev duh još dugo pomagao preostalima, kad su mu se unuci rađali, njegovo ime im krčilo put. Nije mile snajke upoznao, unuke nikad video. A imao bi šta da vidi! Već i praunuke šarmom plene, njega svi pominju s poštovanjem. A majka ostade u snovima prošlosti, u sanjima neispuinjenim, u željama prekinutim. Uvek doterana, uvek joj svaki detalj na mestu, zakasnelo stiže mogućnost makar da svoje estetske potrebe ispunjava. Ali srce tužno, pretužno, za onim što je jedini u njemu stanovao i prerano ga napustio.
[ Moje priče
]
19 Avgust, 2009 10:43
Ne volim da se osećam nemilostivom. Ne volim ni da se osećam budalom. Često je teško naći ravnotežu.
Jedom me sin pitao kako razlikujem pravog od profesionalnog prosjaka. Rekoh mu, kad vidim pravog, pokazaću mu ga. I naiđem na damu u crnom, koja je poznavala bolja vremena u svom životu, kako stoji na uglu disrektno pružene ruke, pogleda uprtog u zemlju. Stavih na dlan više od očekivanja, zahvalila mi je toplo, uz naklon glave. Kasnije je ne videh više na istom mestu, verovatno je dobila dovoljno za hleb za taj dan...
A jedan dečak od desetak godina prosi, za hleb, reče. Dadem mu, i slučajno se zadržah malo tu... a on pravo na kiosk po cigarete. Opalih sebi u mislima šamar.
Pre nekoliko dana presretne me pristojno obučen mladić s priveskom Sv. Petke oko vrata: "Molim Vas, možete li da mi pomognete?" i ispriča priču o leku kojeg nema u njegovom mestu, a treba mu još 400 dinara ...prilično uverljivo, i ime leka i nestašica...dadem mu okruglu cifru, toliko sam imala, zahvalio se lepo, ali mi ode nekako čudnim korakom u pogrešnom pravcu, ne ka apoteci...shvatih da sam opet ispala budala. I danas me isti presretne na istom mestu: "Molim Vas, da li možete da mi pomognete?"
"Pobogu, zar opet?"
Jedom me sin pitao kako razlikujem pravog od profesionalnog prosjaka. Rekoh mu, kad vidim pravog, pokazaću mu ga. I naiđem na damu u crnom, koja je poznavala bolja vremena u svom životu, kako stoji na uglu disrektno pružene ruke, pogleda uprtog u zemlju. Stavih na dlan više od očekivanja, zahvalila mi je toplo, uz naklon glave. Kasnije je ne videh više na istom mestu, verovatno je dobila dovoljno za hleb za taj dan...
A jedan dečak od desetak godina prosi, za hleb, reče. Dadem mu, i slučajno se zadržah malo tu... a on pravo na kiosk po cigarete. Opalih sebi u mislima šamar.
Pre nekoliko dana presretne me pristojno obučen mladić s priveskom Sv. Petke oko vrata: "Molim Vas, možete li da mi pomognete?" i ispriča priču o leku kojeg nema u njegovom mestu, a treba mu još 400 dinara ...prilično uverljivo, i ime leka i nestašica...dadem mu okruglu cifru, toliko sam imala, zahvalio se lepo, ali mi ode nekako čudnim korakom u pogrešnom pravcu, ne ka apoteci...shvatih da sam opet ispala budala. I danas me isti presretne na istom mestu: "Molim Vas, da li možete da mi pomognete?"
"Pobogu, zar opet?"
[ Slikopisi
]
18 Avgust, 2009 10:02
Dragi moji, idemo na put oko sveta. Pošto na mom brodu posebnog formata ima dovoljno mesta za sve drage, molim posadu da se prijavi. Takođe molim sve zainteresovane za ovo putovanje da sebi unapred namene dužnosti. Kapetan (ica) sam naravno ja, ali sve druge dužnosti i privilegije su slobodne, pa se opredelite slobodno! Pre nego se odlučite za prijavu, molim da pažljivo pogledate moj ploveći kompleks i zamislite sebe tamo!
[ Moje pesme
]
17 Avgust, 2009 09:16
Ti uvek imaš
osmeh za mene
i nestašan pogled dečaka
što nešto krije.
Ti uvek recituješ
pesme Jirži Šotole
glasom modrih zvona.
Vremeplov si dragi
ka detinjstvu, mladosti
ka snovima, ljubavi.
Da'l sam ti ikad rekla,
barem šapatom,
koliko mi značiš?
