„Ogledala smijeha! Ogledala sreće! Uđite i zaboravit ćete sve svoje brige!“ Ljudi izlaze nasmijani. Moje brige? Svatko ima pravo na nadu.

   Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo dalmatinsko selo kupa se u mirisnoj pjeni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci ljetnjeg predvečerja. Prve krijesnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Topla riječ majci, pa meni. Šesti razred osnovke. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smješkao! Osmjehujem se sretno u krevetu. Postajem djevojka. Svi smo sretni. Vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim.

   Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno lješkari svjetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Ona je odličan drug, ta Mare. Razumije svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna riječ „Laku noć, djeco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovke. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumijevanje. Kad bih mogla pomoći!

  Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za posljednju nit tvog razumijevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, djeco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“

     Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune bijesa i ljubomore. Bijesne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnjelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici „Kod Mare“ otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživjeti? Do jutra prazno je njegovo mjesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovke. Razumijem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me  ne bi boljelo.

   Peto ogledalo. Uzburkano more. Vjetar huči i raznosi mrtva tijela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno..“Sve je gotovo. Promašeno“ Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je htio u vječnost bez zaborava. A ja bih željela sliku s prvog ogledala! Samo to!

Ukrca se časna sestra u voz, sedne u kupe i voz krene.

 Vozi se ona kad preko puta ugleda poznato lice.

 Zena, sređena, bunda, nakit, kožne čizme, ludi komplet, frizura, nokti. Gledaju se one u čudu, gledaju.
E jesi to ti, Nadice? Kako si?
 Dugo se nismo videle!
Ispričaju se one gde je koja bila svih ovih godina,

šta se dogodilo i tako dalje. Ne da časnoj sestri vrag mira pa je pita:
Nemoj se ljutiti, ali ova bunda, kako...?
Kaže žena:
Ma, neugodno mi je, ali jedna divna noć i evo....
Voze se one dalje, kad opet časna:
Izvini, ali ove čizme, otkud....?
Ma, baš mi je neugodno, ali jedan prekrasan vikend, i evo..
Časna sestra:
Čuj, ovaj komplet, ta ogrlica, kožna torba...?
Ma, eto, jedno prekrasno zimovanje, i evo...

Rastanu se one na stanici, odu svaka svojim putem.

časna sestra dođe u samostan,

već je bilo kasno, skine se, pomoli i legne.

 Kad usred noći čuje neko tiho kuca!

Časna sestra upita: Ko je?
Ja sam, fra Jozo! – tiho će fratar.

Časna sestra: Ma dođavola i ti i tvoje karamele!!!

Ako kamenjem gađaš svakog psa koji laje na

 tebe, nikad nećeš stići na cilj! (Dostojevski)

Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati

sopstvenu.  (Šopenhauer)

Jedno dete može odraslog da nauči trima stvarima:

   -Da bude zadovoljan bez razloga

    -Da se uvek nečim zanima

     -I da ume da zahteva, svim silama, ono što želi!

                                     (Paulo Koeljo)

Ljudi su gusto posejani,  ali retko niču.

                                (Duško Radović)

Ko hoće nešto da učini,

Nađe način.

Ko neće,

Nađe opravdanje.

                                (Pikaso)

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

                                                                (Andrić)

Najteže u životu čoveka je – kada ne ume da živi.

                                                                (Šolohov)

Povoljna prilika se teško pruža, a lako propušta.

                                                                (Sirije)

Ne čekajte idealne okolnosti, jer nikada neće doći.

                                                                (Stjuart)

Gram akcije je vredniji od tone teorije (Engels)

Imamo samo jedan život, a ovo nije generalna proba.

                                                                (Kreli)

Čitava tajna kako da produžimo život,

 je u tome da ga ne skraćujemo.(Saltikov)

An elderly couple had dinner at another couple's 

house, and after eating, the  wives left the 

table and went into the kitchen. The two gentlemen

were talking, and one said, "Last night we went

out to a new restaurant and it was really great.

I would recommend it very highly."The other

man said:"What is the name of the restaurant?"

The first man thought and thought and finally

said,"What is the name of that flower you give 

to  someone you love? You know... The one that’s 

red and has thorns." "Do you mean a rose?" 

"Yes, that's the one," replied the man. He then

turned towards the kitchen and yelled, "Rose,

what's the name of that restaurant we went to 

last night?"

Three old guys are out walking. First one says:

"Windy, isn't it?" Second one says: "No, it's 

Thursday!" Third one says:"So am I. Let's go

get a beer."

Čudni su putevi Gospodnji, i ljudske sudbine isprepletene kako ni najmaštovitiji pisac ne bi mogao napisati. Parče životnog kolača svako traži i trudi se da mu traje što duže, ako može - večno, jer unikatne naočari kroz koje samo mi gledamo svet nastaju s nama i odlaze s nama, i niko više nikada neće kroz njih gledati na naš način.

S Kosova  davno krenuše moji s Arsenijem i nove domove podigoše u Bačkoj i i Sremu. Mnoge nije dugo držalo mesto pa podno Papuka  u Slavoniji sviše nova gnezda. Poče crna 1941, dedu odvedoše u Norvešku, da na Krvavom putu zauvek ostane i da mu Norvežani brinu o grobu i dan danas. Baku sa četvero dece u Staru Gradišku, verziju Jasenovca, odakle nikad izišli nisu. Tatu i strica deportovaše u Nemačku, na prinudni rat, ne znajući provedoše skoro celi rat na 100 km jedan od drugoga. Sestra im ostade kod dobrih ljudi i kasnije se sve troje pronađoše preko lista “Arena”, koja je tražila pogubljene porodice. Tatu oslobodiše 1944. i on se priključi partizanima, i tako na Dan pobede upozna jednu prelepu crnku, partizansku bolničarku, i ljubav na prvi pogled kruniše se siromaškim brakom. Sa jednim koferom, čitavom svojom imovinom, tražili gnezdo i hleb. U Slavoniji rodi im se prvo detence, i umre posle 17 dana. Slomljeni, digoše glavu, pa ponovo. Brat je bio planiran i željen, osmehnuo im se srećom. U sirotinji mama ga čuvala u Metkoviću, bez vode i struje, tatu poslaše na doškolovanje u Beograd. U jednom viđenju nastadoh ja, Greška, neplanirana, tada nipošto čekana, u nemanju i bedi. Planiran mi bio nepovrat, šta ću još ja u toj sirotinji? I tetka, nesrećna bez dece, umoli majku da me zadrži kako zna i ume, gde se nakrpi za jedna dečja usta, nakrpiće se za još jedna, pomoći će i ona. Tako se Greška rodi iste godine kad je tetka umrla, i simbolično na ovom svetu ispraznila mesto za mene. Ne dadoše mi ime tetkino, zlatno i lepo,  da ne budem nesrećna na tetku. Nameniše ime one koja je ostala u logoru zanavek, Gordane, pa gde ćeš tužnije sudbine?? Rodi se pre mene stricu devojčica, ona dobi to ime, a meni zaboraviše da daju ime druge nesrećnice što ostade u logoru, Nevenke. Dobih ja ime svoje bake, ali se ubrzo pokaza da sam ista kao sirota Nevenka, pa se familija krstila preda mnom, činilo ima se da vide duha! Izgleda da sam i trebala da se rodim, da nastavim Nevenkine stope i život nastavim, rascvetam, završim lepše nego je ona. Da li je siromašno, ali lepo detinjstvo u Makarskoj i Sućurju u moru pod krilom galeba plivala Nevenka ili Greška? Da li je nežne ljubavi pod borovima volela Greška ili Nevenka? Da li je u životnom mozaiku svakome namenjena određena kockica? Ima li svako od nas svoje mesto unapred određeno, rodio se kao planiran i željen ili bio tegobna Greška?