Gospoda u godinama raspravljaju o manama svojih godina:
• Ma 60-te su najgora dob. - kaže jedan 60-godišnjak - Stalno imate osećaj da morate da mokrite, a kad odete u WC, uglavnom stojite i ništa ne curi.
• To nije ništa! - odgovara mu 70-godišnjak - Kad navršite 70-tu, creva vam više uopšte ne rade. Morate da jedete žitarice, da pijete laksative, sedite na šolji ceo dan i ništa ne izlazi.
• U stvari - kaže im 80-godišnjak - 80-te godine su najgore.
• Zašto, imate li problema sa mokrenjem? - pita ga 60-godišnjak.
• Pa, nemam. Mokrim redovno, svako jutro u 6 sati, tačno kao švajcarski sat.
• A imate li problema sa radom creva? - pita ga 70-godišnjak.
• Ne, ne, sve radi. Velika nužda svaki dan u pola sedam ujutro. Tačno u minut.
Uzdahnuvši duboko, 60-godišnjak kaže: • Hajde da pojasnimo, mala nužda svaki dan u 6:00 i velika u 6:30. Pa u čemu je onda problem kad navršite 80-tu?
• Ne budim se pre 8.
Žena kaže mužu, izlazeći iz stana: "Idem kod komšinice na 5 minuta. Ti svakih pola sata promešaj pasulj, da ne zagori!
Koji je vrhunac španske sapunice?
- Kad Rodrigo sazna da je sam sebi majka...
I teku dani na ovoj ludoj planeti. Vrte se sve brže, nezaustavljivo. Negde sam pročitala da je dan izgubljen ako u njemu nismo primetili ništa lepo. Pa sam počela da se pitam vidim li u svakom danu i svuda oko sebe nešto lepo. Odgovor: vidim, makar u svom parku. U igri svetla kroz krošnje kestenova i lipa kad ujutro idem na posao. U cvetu kestena u aprilu, u mirisu lipa u maju, u padanju zrelih plodova kestena u septembru, u šarenom lišću što mi prekrije staze u oktobru. Prvi sneg kad prekrije park, pa liči na pejzaž na Tari, lepo je očima, toplo u duši. Sankanje dece i vesela graja po ceo dan najavljuje raspust. Prvi prolećni pupoljci stidljivo kad provire sa grana, najavljujući novo buđenje prirode, i duša se budi iz zimskog sna. Uvek ima nešto lepo u mom parku, i hvala onoj koja je osmislila stambene zgrade uokvirene parkovima još pre mnogo godina! Tim malim delom prirode započinje mi i završava svaki dan. I ulepšava ga.
