Valcer

Kao stari kofer, nauživao sam se svega. Svašta video, lepotama se divio.

Ni glad za umetnošću nije ostala nenahranjena. Stara vrata Evrope su se odškrinula

i ja sam video ono u čemu uživaju ljudi iz celog sveta. U Pragu su to bile predivne katedrale sa vitražima, kao katedrala Sv. Vita u Hradčanima

Prelepo narodno pozorište u kome se prikazuju klasične predstave

ali i čuveni češki specijalitet, Crno pozorište. E, tu sva čula uživaju!

Nije baš kao kad odete u Figueras, gradić koji bi ostao potpuno nepoznat da u njemu nije živeo veliki Dali. Kuća-muzej sagrađena po njegovim idejama krije tajnu njegove slikarske genijalnosti
Unutrašnje dvorište kuće jeste šašavo, ima mi neku paralelu s Kusturicom u svojoj nadrealnoj viziji.

Mnoga dela ne smeju se fotografisati, ali jedno sme, Gala koja ide u Ameriku. Gala naslonjena na prozor, razmišlja o odlasku u Ameriku. Veoma lepa slika. Fotoaparat spreman? Eh, ne vidi se više Gala, nego Linkoln, tadašnji predsednik USA. Kakvo poznavanje tajni oka i zakona optike!
Znao ih je i  Gustav Klimt, kojim je Beč očaran. Nije dozvoljeno slikanje čuvenog Poljupca, dragocene i skupe slike, a od "Smrt i život" odabrala je deo život...pogodite zašto!

Ko bi samo u Leopold muzeju pregledao sve, o drugim muzejima da i ne govorimo! Dobro bi došle rezervne noge!

Sreća što svako malo nameste klupu, noge i oči da se odmore, pa napred u nova osvajanja  lepote! Postavka slika Fride Kalo uvela ju je u čaroban svijet Fridine bolne umetnosti.
Neću da pričam o Parizu, baš neću. Otpadoše joj noge u Luvru, obeznanila se, nije bila nizašta...Malo je razočarala Mona Liza, izvikaše je? Ko bi tu pametan bio.
Možda to zna maca koja pozira pored mozaika u galeriji u Poble Espanyol u Barseloni?

(nastaviće se...photos by sanjarenja56)

Znam da bi mnogi voleli da budu na mom mestu.  Da budu njen kofer.

Nudili su se, nije da nisu, ali ona je radije mene nosila nego njih vodila. Nije da ih nije volela i cenila, ali valjda sam ja bio za putovanje potrebniji. Pristajala je da oni idu,  samo ako mene ponesu.  Nije me pretrpavala stvarima, ali je bilo od svega potrebnog da se svuda oseća kao kod svoje kuće. To je umela, itekako. Na  umeću uživanja u životu mnogi su joj zavideli. To je valjda umetnost koju ljudi nose u sebi, imaju je ili nemaju. Kako je samo uživala u bečkim muzejima (da ostavimo to za neku drugu priču?)

Mmm, kakve su se Apfelstrudel jele kod “Zum Schwarzenberg”, kakvi delikatni kremovi  u legendarnom “Demel”. Beč ju je opio umetnošću i kulinarstvom.

Praška gastronomija nije zaostajala, pa i gde bi, to je ista stara austrougarska škola. Baš znaju da uživaju u hrani i pivu ti Pražani! I ona s njima!

Plodovi mora su najviše prijali u Kaškaišu, na obali Atlantika, nedaleko od Lisabona. Kažu za taj deo sveta, boravi 1000 dana u njemu, svaki dan ćeš drugi morski specijalitet probati! Šteta što nije ostala dovoljno dugo da sve kuša! U Poble Espanjol u Barseloni uživala je u nezaboravnoj paelji, mmm

Tufahije kao u Sarajevu nigde nije našla. Ni kaficu serviranu na taj jedinstveni način, uz naglasak na “Molim jednu domaću!” Kelner bi se naježio kad mu neko traži tursku kafu, a kad bi zatražila domaću, dobila bi je najlepše skuvanu i serviranu.

I još kad se sve to zalije sokom od ruže u Novom Pazaru...divota jedna!

    (Nastaviće se...photos by sanjarenja56)

Ja sam samo stari kofer. Daleke predele sam dosegao, prelepe gradove video, mirne ćoškove Evrope upoznao.

Za drugim kontinentima čeznem, samo sam Aziju očešao. Pitam se, pitam  da li bih u Australiji  čuo legende o osnivanju grada kao u zlatnom Pragu gde je kneginja Libuše usnila san o moćnom gradu čija će slava doseći zvezde i ostvarila ga?

Ima li Afrika, topla i tajnovita,  jedan svetionik na rtu Hvara gde se moja gazdarica igrala kao mala, brodove ispraćala pogledom  i snovima?

 Misteriozna  kolevka civilizacija Azija  koju je posetio neko njoj jako drag

ima li grad svetlosti kao Pariz, glavni grad umetnosti i mode? Ima li Jelisejska polja na kojima je uživala u sladoledu s pogledom na svoju omiljenu Trijumfalnu kapiju?

Krije li tajne pravljenja najlepših torti, kako joj pokazaše u Beču, kod Demela?

Azija -ima li lepše gradove od Barselone, koja ju je zarobila tako da bi najradije ostala zauvek? I ja s njom. Ne bi mi bilo teško, čak naprotiv. U Barseloni se lako srce ostavlja.

Voleo bih videti kako se u Latinskoj Americi igra vrcavija samba nego što je ona plesala, ko igra bolje od njenih drugara? Uživao bih u rumbi na njenom izvoru, u Kubi, a rumbu moje gazdarice video sam mnogo puta.

 Neko zna odgovore, ja ih još nisam spoznao. 

Ja sam stari kofer. Mnogo puta sam korišćen, bezbroj puteva prešao, neizmerne lepote video. Moja me gazdarica baš voli,  neće da me zameni novim, kaže da sam joj srećni kofer.

Kad me pogleda, znam da me sprema za novo putovanje. Eh, kad bih ja mogao da biram kuda da  ide, još jednom da vidim ta mesta! Ona mesta na kojima srce ostaje, pa čak i srce jednog kofera. Ne verujete da imam srce? Ko prođe kuda sam ja prošao, dobije ga. Kao da je pošao u Oz, pa tamo shvatio da je srce već imao i pre putovanja.

Iz jednog ljupkog grada, na padinama Biokova, ušuškanog između borova i maslina, krenula je na svoja večna lutanja.  Tamo će se i zauvek vratiti, kada dođe vreme.

Skrasila se u gradu koji ju je primio oberučke, svim srcem, i kojem je dala veliki deo svoga srca. Tu je radila, stvarala, pomagala, sreću drugima i sebi gradila. 

Putujemo da bismo se vratili? Nemirni duh ju je često vodio dalje i svuda je ostavila deo srca, a ta mesta ugradila u prelepi mozaik svoga života. 

Gde god bi čarobni kišobran raširila, sunce ju je pratilo, da joj lutanja vedrinom osvetli. 

Kad je dodirnula mačora kod starog mosta u Hajdelbergu, šta je poželela? 

Da bude deo velikog stručnog sveta u kome ostavlja ime za istoriju medicine? 

Da uživa u kulturnoj baštini sveta, kao u milanskoj skali? 

Ili samo da bude srećna u nekom lepom kutku ove planete, s rukom u ruci, uz tamburaše ili možda marijače?

 (Nastaviće se...photos by sanjarenja56)