Valcer

Jednog dana jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima neke zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i kartonom na kome je pisalo: "Slep sam,  molim vas pružite mi pomoć."   
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, zaustavio se  zapazivši da je u šeširu bilo ostavljeno  samo nekoliko metalnih novčića. 
 Sagnuo se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo karton i okrenuo ga, ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir sada bio pun novčića i novčanica. Slepi prosjak, prepoznavši ga po koraku, uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. Prolaznik odgovori: 
"Nisam napisao neistinu - samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi. 
  
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: 
"Danas je proleće ... a ja ga ne mogu videti". 

Još u ranijim stadijumima svog života uvideo sam da ljudski rod ne valja više od pokvarenog jajeta. Oduvek smo mislili kako smo dominantna  vrsta, ustvari dominiramo svojim iluzijama. Nikad nismo bili dostojni Zemlje, uništavali smo je i izrabljivali. Crpili smo prirodne resurse za koje smo drugim ljudima uzimali pare, da bi ti resursi, koliko god bili vredni u početku, postali neupotrebljivi i završili na đubrištu, uništavajući atmosferu i razarajući Zemljinu jedinu zaštitu od štetnih zračenja, ozonski omotač. Počeli smo da grebemo vrata ka znanju na potpuno apsurdan način. Prihvatali smo dokazano kao dogmu, a sve što nismo mogli da objasnimo odbacili smo kao nemoguće, čak i stvari koje  su nam pred nosom poricali smo i govorili da su nemoguće. U početku nismo ništa istraživali, zatim smo počeli da istražujemo prošlost koja ne pripada nama, time što smo gledali u zvezde, potom smo se usudili da se okrenemo prema sebi i počnemo da istražujemo sebe, ali još uvek nismo ni takli ono što nam je dato kao jedini pravi dar od boga, genom i mozak. Iz genoma bismo saznali ko smo, šta smo i odakle smo u krajnjem slučaju. Mozak bi nam potencijalno predočio sve što smo odbacivali i otkrio sposobnosti koje smo uspeli da odbacimo i svojom glupošću uništimo sve o njima, ali ako ništa drugo i da otkrije nove sposobnosti koje smo ponovo zbog gluposti uspeli da previdimo. Stalno gledamo u nebo, a ne možemo da prihvatimo da tamo negde postoji  civilizacija koja bi smela da se oslovi tim imenom ili čak vrsta bića tehnološki ili nekako drugačije sposobna da nam se povremeno pridruži na ovoj planeti i od olupina ljudske vrste pokušaju da naprave nešto. Ponekad se i pominje famozni smisao života, koji je samim svojim postojanjem besmislen,  osim ako sve ovo nije nečija igra i nekome time čini boljitak, ili čak ako je ovo priprema za nešto više i svrsishodno. Sve drugo bi direktno pokazivalo na besmisao života, zato što sve i svi umiru i šta god da se učini koristiće samo nečemu što će nestati.

            U ovakvom užasnom svetu  u još goroj situaciji jedino nam  ostaje da verujemo u nešto ili nekoga i da mislimo da će život biti bolji uz nekoga ili nešto.           

Samo opstaje  čvrsta nada u dobro  i ništa drugo!

(Ovo je pisao moj sin sa 16 godina. Porazila me tragika njegovog razmišljanja).

3 godine : Pogleda se i vidi Kraljicu.  
8 godina: Pogleda se i vidi Pepeljugu.  
15 godina: Pogleda se i vidi Ružnu sestru (mama, ne mogu ići u školu ovakva !)  
20 godina: Pogleda se i vidi: "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo”, ali odluči da iziđe u svakom slučaju  
30 godina: Pogleda se i vidi "predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrdžavo, ali odluči da nema vremena da to popravi i izlazi  u svakom slučaju  
40 godina: Pogleda se i vidi "čista sam" i izlazi.  
50 godina: Pogleda se i vidi "To sam ja" i izlazi gde god  želi  
60 godina: Pogleda se i podseća se svih ljudi koji se više ne mogu videti u ogledalu. Izlazi i osvaja svet.  
70 godina: Pogleda se i vidi mudrost, veselje i sposobnost, izlazi  i uživa u životu.  
80 godina: Ne zamara se sa gledanjem. Samo stavi crveni šešir i izlazi da se zabavi.  

      Ime mu je bilo Fleming, bio je siromašan škotski seljak. Jednog dana,  dok je crnčio za preživljavanje porodice, čuo je iz obližnje močvare povik u pomoć. Odbacio  je alat i požurio u močvaru.  Tamo je, zaglibljen do pojasa u crnom blatu, prestrašeni dečak vikao i borio se, da bi se izvukao iz močvare. Seljak Fleming spasao je dečaka  sigurne smrti.  Sledećeg  dana u seljakovo se dvorište dovezla bogata kočija. Elegantno obučeni plemić izišao je iz kočije i predstavio se kao otac dečaka, kog je seljak spasao.  "Želim da Vam platim" , rekao je plemić. 'Spasli ste život mome sinu!'  "'Ne , ne mogu primiti novac za to što sam uradio", rekao je škotski seljak i  odbio ponudu. Tada je  naišao seljakov sin.!"'Da li je to Vaš sin?" - upitao je plemić. "Da!' -  ponosno je odgovorio seljak. "'Napravimo dogovor" -  predložio je plemić  -  Dozvolite mi, da mu osiguram obrazovanje, kakvo ima i moj  sin.  Ako je momak imalo sličan ocu, bez sumnje će stasati u čoveka na koga ćemo obojica biti ponosni".

  Tako je i bilo. Sin seljaka Fleminga pohađao je najbolje škole i za čas je završio bolničku medicinsku školu sv. Marije u Londonu i postao je poznat u celom svetu kao Sir Alexander Fleming, pronalazač penicilina. Nakon više godina plemićev sin, koji je bio spasen iz močvare, razboleo  se od upale pluća.  I šta ga je tada spaslo ?  -  Penicilin ! A kako se zvao plemić?  - Lord Randolph Churchill. A ime njegovog sina? - Sir Winston Churchill.

Mladog  kralja Artura je  uhvatio kralja susednog kraljevstva dok je krišom lovio u njegovim šumama. Kralj ga je mogao ubiti na mestu jer je to bila kazna za sve one koji bi krali na kraljevom imanju, ali on pred Arturovom mladošću  ponudi slobodu u zamenu za odgovor na  teško pitanje: Šta ustvari žele žene? Artur se vratio u svoje kraljevstvo i počeo ispitivati  podanike. Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, časnim sestrama, mudracima, pa čak i sa dvorskom ludom. Ali, niko mu nije dao zadovoljavajući odgovor. Svi su mu savetovali da potraži odgovor kod stare veštice, jer ga je ona jedina i znala. Cena bi bila velika, jer je stara veštica bila nadaleko poznata po svojim preskupim uslugama. Došao je konačno i zadnji dan roka i Artur nije imao drugog rešenja već da razgovara sa vešticom. Ona je pristala dati odgovor, ali u zamenu za sledeće: Želi da se uda za Ser Gavena, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja. Mladi Artur je uplašeno gledao: bila je užasno ružna, imala je jedan jedini zub, širila je oko sebe grozan smrad i ispuštala je neobične krike i zvuke. Nikad Artur nije u svom živou video odvratnijeg stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog prijatelja da oženi ovo stvorenje, uplašio se i odustao. Ali Ser Gaven je saznao što se dogodilo i odlučno rekao da je žrtvovanje za život svog prijatelja vredno toga. Najavljeno je venčanje, nakon čega je stara veštica u svojoj paklenoj mudrosti rekla: "Svaka žena želi da bude vlasnica svog života!" Čim je to izgovorila, svi prisutni su odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno u pravu. Isto tako, da je i mladi Artur spašen.. Čim je čuo odgovor, kralj susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na život. Venčanje je obavljeno i to gala; prisustvovali su svi dvorjani, al je od Artur osećao i olakšanje i težinu u isto vreme. Ser Gaven je bio nasmešen sve vreme, ljubazan i pun poštovanja, po svom starom običaju. Stara veštica je napravila pravi skandal svojim najgorijim načinom ponašanja: Žderala je kao zver, rukama i uz to proizvodila zastrašujuce urlike i zvuke, a da ne pominjemo nepodnošljivi smrad. Konačno je došlo i vreme prve bračne noći i dok je čekao svoju mladu da mu dođe u krevet...Gaven je ugledao kako mu prilazi najlepše žensko stvorenje koje je ikad mogao zamisliti. Sav očaran je upitao što se dogodilo, na što mu mlada djeva odgovori da je to ona, vještica, ali da će pola vremena provesti s njim kao veštica, a pola kao mlada djeva i to sve zato što je on bio dobar prema njoj sve vreme. Zatim ga upita koji njen izgled želi preko dana, a koji preko noći. Koje okrutno pitanje! Gaven je požurio sa razmišljanjem. Da li da preko dana ima divnu djevu koju će moći svima pokazivati bez  stida, a noću u u intimnosti svog kreveta imati zastrašujuću vešticu??? Ili pokazivati prijateljima preko dana vešticu, a trenutke bračnog  zadovoljstva provoditi sa divnom djevom???
Šta biste vi izabrali?
Plemeniti Gaven joj reče da joj on dozvoljava da sama odluči. Čim je to čula, veštica je rekla da će uvek biti u obliku mlade djeve, I danju i noću, jer ju je on poštovao i dozvolio joj da bude vlasnica svog života.
Koja je pouka ove priče? Nije bitno da li je žena lepa ili ružna. U suštini...........uvek je veštica.