Valcer

Juri ova 2011, bližeći se svome kraju. Nije još vreme za svođenje bilansa, ali jeste za impresije. Pa, šta mi je ostavilo najlepše utiske?

Velika ljubav Hajdelberg

Uživanje na balu

Objavljivanje druge knjige

Predivni Prag

Moje more

Sopoćani

Sremski Karlovci

Susret s legendom, Dobricom Erićem 

 Poseta Kovačici

Životna šansa

I rad na jedinstvenoj knjizi "Ulicama Blogograda"!

(photos by sanjarenja56)

Kad sam se zaputila u Kovačicu, ni sanjala nisam šta ću sve videti. Pošto me je fascinirao graditelj violina Jan Nemček, prvo ću o njemu, a ono, za što ste svi čuli, ostavićemo za drugi put.

Jan Nemček je druga generacija graditelja violina u porodici Nemček, time se bavi preko 30 godina,  umetničku radionicu nasleđuje sin, a prve korake ka tome  već pravi njegova unuka.

Ko ne bi voleo da bude prva violina u nečijem, a barem u svom životu? A kako se pravi taj divni sopranski instrument? Za donju tablu traži se rebrasti javor, a za gornju tablu rezonantna smrča koja raste iznad 800 m.  Najpogodnije rastu u Lici i Bosni. Najbolje je kada graditelj može sam odabrati drvo još u šumi, proceniti njegov zvuk, a onda ga zamoliti za oproštaj, poseći i pretvoriti u violine koje će živeti vekovima.

Pri ručnom oblikovanju čuva se prirodna tekstura drveta da bi vibiralo kako treba, tabla se stanjuje dok se ne dobije ton G.

Moguće je popraviti staru violinu koja je sva u komadima, vratiti joj lepotu i sjaj, pa čak i da svira skoro kao nekada! Ova prekrasna violina s intarzijom potiče iz 1510. godine!

Nekada je dovoljno rekonstruisati violinu,  ukrasiti je dekupaž tehnikom, pa bude i instrument i ukras!

Najmanju violinu umetnik je napravio za svoju unučicu kad je imala godinu dana! Malena je počela da svira. Sada ona sa 8 godina već počinje da radi na svojim prvim violinama.

(photos by sanjarenja56)  

Evo šta je pre 2 godine sam umetnik Jan Nemček rekao o svom radu.

Čuvamo spomenare, sveske, knjige sa mislima dragih ljudi posvećenih zajedničkim trenucima ili nama samima. Neke misli dobijaju oreol dragocenosti, nečega što nikome više ne želimo da damo, jer osećamo svojim, jer je nama pisano. Najdraža mi je prva pesma,  velike snage, koju mi je napisao poznati pesnik Slobodan Janković-Srečanin. Slede stihovi kojima ne bih navodila autore, sve su mi pesme jednako drage. Ima ih još, ali neki bi se ovde prepoznali, pa ih ne smem staviti bez odobrenja.

U tvojim očima
Gladne
Kao svetiljke
Gore
Dve zalutale zvezde


Zarobljeno

Gleda te
I razumije,
Sve tvoje pokrete,
Dok god je,
Blizu tebe.
Nemirno je,
Zadrhtalo od mirisa,
Duše tvoje.
Tu ostaje,
Pa makar puklo,
To ludo,
Srce moje,
Što tuče,
Samo zbog tebe.


JEDAN AKRO- BOKOR ZA ANKICU

Ako su svjetovi nekad daleki
Ništa tako zbližit ne može
Kao ona koja u duhu uvijek grije
Iskru koju svaku zapali
Cijelost svijetlosti i uma kaže
Izgarajući tamo u svemirima
ta besmrtna
ta riječ

Okreću dani vremena krug
napola prazna ostaje čaša
da kaže koju i okrugli drug,
pristigao tek, sa salaša...

Kad noćas pogled u osmeh iskriviš
seti se šta reče drug tvoj
želi ti još toliko da živiš,
koliko sad, pa obrnut broj...

Poneka nova stići će bora
sećanjem probudiće se kadgod seta
zbog jednog davnog plesa kraj mora
i nekog ko nije deo ovog sveta

al jeda nema, tako je odavno
još sreća za te umivena stoji
velika ko moje polje ravno
i dani mnogi, lepi i uboji


Često zamislim
kraj tebe da sedim
i  ćutke
ubiram užitke.
Tako mi prija
prisutnost tvoja.


Ljiljanski odsev za Anku

Ako čega ima ispod moje kože
Onda je to uzvišeni put buđenja svesti
Put sjedinjavanja
Kreatorska vibracija života
Daleko od tuge
Sve ostalo je izvor muka i patnji
Anka šta je smisao postojanja
Prazna i šuplja rutina zar ne
Živimo površno ograničeno
Tu života nema
Bez ljubavi nema čistote
Ne možete voleti ako ste rob navika
Anka Vi ste jedna jedina integralna ličnost
Zato život nema kraja
Prva vrata su ljubav
Ljubav je druga dimenzija
Ljubav otvara beskraj
Postanite ljubav i uđite u večnost
Zaboravite potpuno na sebe
Pretočite se u čin
Anka u nama žubori kraljevska krv
Centar sunčevog sistema
Zar to nije jedino što može da nas zbliži
Zašto ne bih smeo da se zaljubim u Vas?
Da iziđemo na videlo u crnom svetu tamnog otrova
Anka daću Vam najbolje godine svoga života
Izvadiću srce i pružiti Vam ga
To je drevno pravilo biologije revolucije.

ti još uvek razmišljaš
koliko sam daleko i duboko mogao
da se zagledam u tvoje oči
poput zadnjeg pogleda suncokreta
gde mi pogledi trnu
od neprestalnih strela
tvojih želja

hteo bih da te volim
kao što se voli sopstvenost
umećem jednog starca
emotivna nesvestica
da dajem ti umetno disanje
vinom i žaokama
ti si mi jedina preostala

grandiozna hemijska eksplozija
neurona, elektrona...
od lave prirodno sačinjene
legure naših osećaja
ukočena stvarnost u mislima
ritmični pokreti tela
dinamični tkaoci osećaja

nežno prolazim bulevarom tvog vrata
istražujem zamaskirana mesta
osećaš kako se budi mladost u tebi
opet imaš 17 godina i sve ti izgleda
neverovatno lepo
čak i kad znaš da
ti si mi jedina preostala

Po drugi put Ana je dala zadatke. Obično ih deli domacica, ali može i Ana, što da ne. Zadatak je - kako vidimo virtuelne sagovornike na blogu. Dakle, u startu otpadaju oni koje sam uživo upoznala i družim se, a to je bezmalo pola bloga. To već ne bi bila virtuelna priča. Ostaje viđenje onih koje nisam uživo videla. Pa dobro.

Prva je Ana, zadatkodavac, anagram-bezimena-hidrogen. Svojim postovima je rekla sve o sebi i nije rekla ništa, jer je sve obukla u haljinu od zamišljanja i osećanja. Nju čovek ne može da upozna, nego da oseti. Pa ili se uspostavio feeling ili nije. Ako nije, svako ide svojim putem, ako jeste, stiču se prijatelji doveka. Boja i materijal? Crvena svila, meka, podatna, klizi pod prstima, izmigolji se u trenu, neuhvatljiva kao misao.

Mediterraneo-tajanstven, neuhvatljiv, nekad kristalno jasnih misli, nekad zavijenih i zamagljenih. Voli crveno, crnokose žene, crvenu boju, miris i ukus Mediterana. Veoma ceni inteligentne sagovornike i prezire glupost. Voli da šarmira po blogu, ali zna granice preko kojih ne prelazi, pa se povlači kao talas koji je otišao predaleko u osvajanju plaže.

Merkur-iskričav duh , dobra duša koja primećuje ono najlepše u ljudima, stvarima, predelima, koja uočava onu tananu notu dobrote koju svako ima, ali je ne zapaža svako. Obavijena je svim bojama, jer će ona u svakoj videti lepotu.
 
Spinner- reskog i britkog zapažanja, vidi dalje od većine, oseća dublje. Ne očekuje mnogo od ljudi i iznenadi se kad dobije više (ovo je bilo lako pogoditi ). Boja? Plava, samo  u plavoj haljini od neba i mora je vidim.

Da je nisam upoznala uživo, najviše bih se prešla u opisivanju Casper, koja mi je bila najlepše blogersko iznenađenje ove godine!

Prozvani mogu da nastave  igru i počnu da zamišljaju druge!

Menjaju se modni stilovi, način ponašanja, plesni trendovi. Da li smo svesni koliko se toga promenilo tokom poslednjih 100 godina? Nije baš da pamtimo toliko dugo, ali dosta toga znamo.  Izvolite, počinje stogodišnji podsetnik!