[ Lepota
]
09 Jun, 2008 05:40
Mornarska priča
(Kad
mjesec plovi mornari šetaju – mornarska uzrečica)
Kad mornari plove
Mjesec šetajuć srebren’
poljubce prosipa morem.
Mornari ih u svoje
modre mornarske vreće
grabe.
(More se ziba)
Mjesec kad plovi
mornari ljube,
beskrajno ljube
svoje drage.
Srebrene poljubce
iz svoje modre
mornarske vreće
vade.
(More se pjeni)
Kad mjesec plovi
mornari šetaju
svoje drage
(Kuluz)
Obećano
Baladaševiću
[ Lepota
]
08 Jun, 2008 04:54
POTRAGA- za domaćicu
Noći tamna, gde je
ona?
Meseče! Ne skrivaj se,
Pokaži svoje lice.
Potraži je po parkovima,
Da li je omamljuje
miris lipe?
Noćne ptice, vidite
li je?
Da li vam se njena
pesma pridružuje?
Moćne vode dveju
reka
Plovi li u čamcu
drago lice?
Noćni vetre, nađeš
li je
Donesi je,
Meni, u naručje.
(J.Ikonomovski, 2000)
[ Lepota
]
07 Jun, 2008 16:48
Nemir srca
Ako ti nemir srca
Naruši snove
Ako ti zadah laži
Ne da da dišeš
Ako ti ovlašni dodir
Usana mojih
Nešto znači
Dođi.
(J. Ikonomovski)
Ova
pesma mog prijatelja neka učini lepšim
popodne
za sledeće drage blogere: milord55, krilaandjela, vastag,
glumac, tsunami84, rasha, smile, gorannovi, jonevija.
[ Lepota
]
07 Jun, 2008 07:15
JER RIBARSKE SAM KRVI
Jer ribarske sam krvi
nagal i žestok
zato bježi ribo
Bježi
mogao bi poželit tvoju dubinu,
zaželit uronit u bibavu sredinu
mogao bi ribo
bokova zlatnih.
Mogao bih mliječnim putem...
jer sam ribarske krvi, ocu sličan.
Mogao bih tvoje skrivene uvale pohodit
poput mjeseca po tvojoj pučini hodit
i brodit.
Jer ribarske sam krvi
nagal i žestok.
Ribo bježi
®. Kuluz
(pesmu je pisao dalmatinski pesnik, a
Ja je ovog puta poklanjam Vladici,
Baladaševiću, stepskomvuku,
mandraku72, mladomluku,
tekstopiscu i Voji. Za lep subotnji dan.
[ Lepota
]
03 Jun, 2008 16:29
Nikad ne potcenjuj moć svojih dela (posvećeno dragom blogeru)
Jednog
dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečka iz
mog razreda kako ide kući. Zvao se Džon. Izgledalo je da nosi kući sve
knjige. Pomislio
sam: 'Zašto bi iko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj
zaista mora biti štreber.' Sam sam imao lepo isplaniran vikend, zato sam samo
slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući,
video sam da prema onom dečku ide grupa dece. Potrčali su ka njemu, srušili mu
knjige na zemlju i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove
naočari su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak stopa od
njega. Pogledao je nagore i vidio sam mu tugu u očima. U srcu
sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočari,
ugledao sam mu suzu u očima. Dodajući mu naočari, rekao sam: 'Oni dečaci su
budale. Zaista bi već morali odrasti.' Pogledao me i rekao: 'Hej, hvala!' Na
njegovom je licu bio veliki osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost.
Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Ustanovismo se da živi
blizu mene, pa sam mu celim put do kuće pomogao nositi deo knjiga. Pokazalo se da je
zanimljiv dečko. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima igrati fudbal.
Rekao je da želi. Družili smo se ceo vikend, i što sam bolje upoznavao Džona, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji
bili su istog mišljenja. Došao je ponedjeljak jutro i tamo je opet bio Džon
s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: 'Ti ćeš zaista nabildati mišiće
s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!' Samo se nasmejao i dao mi polovinu
knjiga. Kroz sledeće 4 godine Džon i
ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo razmišljati o
faksu. Znao sam da ćemo zauvek
biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo postati
doktor, a ja sam ciljao u poslovne vode. Džon
je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zavitlavao sam
ga da je štreber. Morao je pripremiti govor za maturu. Radovao sam se što ja
nisam morao ići na binu i govoriti. Na dan mature vidio sam Džona. Izgledao je
fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu.
Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao u naočarima.
Imao je vise spojeva nego ja i cure su ga obožavale, tako da sam ponekad bio
ljubomoran. Danas je bio jedan od onih dana. Vidio sam kako je nervozan zbog
svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: 'Hej, veliki čoveče, bit ćeš
odličan!' Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se.
'Hvala', rekao je. Nakašljao se i počeo
govor. 'Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom
ovih godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ...
ali najviše svojim prijateljima. Ovde
sam da vam kažem da je biti nekome
prijatelj - najveći dar koji toj osobi možete dati. Ispričat ću vam priču.' Gledao sam svog prijatelja
u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta. Preko
vikenda se nameravao ubiti. Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić,
da posle njegova mama ne bi morala doći i nositi kući njegove stvari.
Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. 'Hvala
bogu, bio sam spasen. Moj prijatelj spasao me od smrti.' Čuo sam uzdah,
koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečko pričao o svom
najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se
onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega
toga.
Nikad ne potcjenjuj moći svojih dela. Jednom malom gestom možeš
nekome promeniti život. Na
bolje ili na gore.
Moje priče [173]
