Dragi moji, ovu  Borhesovu divnu pesmu dobila sam u ovom obliku i odmah je poželela podeliti s vama.

СРЕЋА

Онај што грли жену је Адам. Жена је Ева.
Све се дешава први пут.
Видео сам нешто бело на небу.
Кажу ми да је то Месец, али
шта могу учинити са једном речи
и једном митологијом.
Прибојавам се дрвећа. Тако је лепо.
Мирне животиње ми прилазе да им кажем
њихова имена.
Књиге у библиотеци немају слова.
Кад их отворим,навиру.
Кад прелиставам атлас,оцртавам облик Суматре.
Онај који пали шибицу у мраку проналази ватру.
Из огледала нас гледа онај други.
Онај што посматра море види Енглеску.
Онај што изговара Лилијенкронов стих ушао је у битку.
Сањао сам Картагину и легије које су је опустошиле.
Сањао сам мач и вагу.
Благословена нека је љубав у којој нема онога
који поседује ни оне која је поседована,
већ се обоје једно другом предају.
Благословен нека је ружан сан који нам открива
да можемо створити пакао.
Онај што сиђе на реку сишао је на Ганг.
Онај што гледа пешчани сат види распадање царства.
Онај што се игра бодежом слути Цeзарову смрт.
Онај што спава је сви људи.
У пустињи сам видео младу Сфингу
коју тек што су исклесали.
Нема ничег старог под сунцем.
Све се догађа први пут, али на вечни начин.
Онај што чита моје речи измишља их.

Борхес