U stomaku trudne žene su dva embriona. Prvi pita drugog:

.*Da li veruješ u život posle rođenja?*
2.*Naravno. Nešto mora da postoji posle rođenja. Možda smo mi upravo  
     zato ovde da bismo se pripremili na ono što dolazi posle*.

1.*Gluposti, ne postoji nikakav život posle rođenja. Kako bi to uopšte moglo
     da izgleda?*
2* Ne znam tačno, ali će tamo sigurno biti više svetla nego ovde. Možda
    ćemo hodati i jesti ustima.*

1.*Kakve su to besmislice? Ne može se hodati! Jesti ustima? Ma to je
    smešno! Nas hrani pupčana vrpca. I nešto ću ti reći: život posle rođenja je
    nemoguć – pupčana vrpca je i sad suviše kratka.*
2.*Ma ne, nešto sigurno postoji. Valjda će sve biti samo malo drugačije nego
    što smo ovde navikli.*

1.*Ali odatle se još niko posle rođenja nije vratio. Rođenjem se život prosto
   završava. Inače, život nije ništa drugo nego duga teskoba u tami.*
2.*Pa, ne znam ja kako će to posle porođaja izgledati, ali ćemo sigurno
    videti mamu i ona će se starati o nama.*

1.*Mamu? Ti veruješ u mamu? A gde bi ona po tebi trebala da se nalazi?*
2.*Pa, svugde oko nas! U njoj i zahvaljujući njoj živimo. Bez nje nas uopšte
    ne bi bilo.*

1.*Ja ne verujem u to! Nikakvu mamu nisam nikad video, pa je samim tim
    jasno da  nikakva mama ne postoji.*
2.*Ali, ponekad kad je tiho, možeš da je čuješ kako peva, ili možeš osetiti
    kako miluje naš svet. Znaš, ja stvarno verujem da nas pravi život
    čeka tek onda.*