Jednog dana, kad je krojačica šila, sedeći pored reke, naprstak

joj upade u reku. Ona zaplače, a Gospod je ču i upita:

 "Drago dete, zašto plačeš?" Ona odgovori da joj je

naprstak upao u reku, a potreban joj je jer pomaže mužu

da zaradi novac i izdržava porodicu. Gospod  stavi ruku

 u vodu i izvuče zlatni naprstak sa nizom safira. “Da li je

ovo tvoj naprstak?" zapita. Krojačica odgovori: "Ne".

Gospod  ponovo spusti ruku u vodu. Izvuče zlatni

naprstak optočen rubinima."Da li je ovo tvoj naprstak"? 

pitao je Gospod ponovo. Krojačica je odgovorila "Ne."

Gospod ponovo zamoči ruku u vodu i izvadi kožni

naprstak."Da li je ovo tvoj naprstak?"  zapita.  Krojačica

 odgovori "Da". Gospodu je bilo drago što  je žena

 iskrena, pa joj dade sva tri naprstka i krojačica ode kući srećna.


Nekoliko godina kasnije  krojačica je šetala pored reke

sa svojim mužem. Muž se okliznu, upade u reku i nestade

pod vodom. Žena  zakuka, i ponovo je Gospod čuo.

Upita je: "Zašto zapomažeš"? "O, Gospode, muž mi je upao

 u reku!" Gospod skoči u vodu i izvuče Džordža Klunija.

"Da li je ovo tvoj muž?" upita je. “Da," poviče krojačica.

Gospod je bio jako ljut "Lažeš! " Krojačica odgovori: "Oh,

oprosti mi, Gospode. To je nesporazum. Vidiš, da sam

 rekla “ne” za Džorža Klunija,  izvukao bi mi Bred Pita.

Onda, kada bih rekla “ne” za njega,  izvukao bi moga muža.

Kada bih rekla "da", dao bi mi svu trojicu. Gospode, ja

nisam najboljeg zdravlja i ne bih mogla da brinem o

sva tri muža, zato sam rekla  "da" za Džordža Klunija."

Moralna pouka ove priče je:
Kada žena laže, to je uvek zbog dobrog i časnog razloga,

i uvek u najboljem interesu drugih.